NOĆNA ŠETNJA JEDNOG MLADIĆA

U gluvu noć, Aleksandar Obrenović se zaputi hodnikom prema izlazu iz Crkve svetoga Marka. Kućeš? vrni se!, uznemireno povika za njim supruga Draga.

Ali je Monarh ne posluša. S mukom, nevešto otvori teška dvokrilna vrata i oprezno ih osmotri; svako krilo bejaše napravljeno od po osam zdravih okovanih dasaka, vide dva zvekira i glomaznu, pouzdanu bravu sa kvakom; obrati pažnju na tablu pri dnu, s leve strane gde je pisalo (malo neobičnim pismenima, ali ipak čitko) da je gornji okov od krsta do vrata radio njemu nepoznat neimar Milivoje Gojković iz Beograda.

Spusti se pet stepenika, a onda na postamentu zastade: neko je šaputao iz pravca Tašmajdanskog parka, i ču takođe prigušeni smeh. To ga začudi, jer bejaše gluva ponoć. Spusti se još trinaest stepenika i krete dvorištem crkve pored kafane Lasta. Tu, u nedoumici zastade. Levo, na ćošku pročita Jugoslovenski aerotransport i kroz velike staklene površine primeti makete gvozdenih ptica; na panou je pisalo MORE THEN FLYING. Zavrte mu se pred očima, tih dana je imao česte i uporne glavobolje. Brzo pređe široku ulicu, odahNu kad stade na trotoar pored kioska sa duvanom.

Vide ulazna vrata bifea Mala madera, ali ga prenerazi tabla na zidu: Bulevar Kralja Aleksandra. Zar je moguće! Srbi su mi posvetili ovu sjajnu, pravu saobraćajnicu!? Činilo mi se da se nismo bogznakakobratski rastali, šaputao je mladi Kralj. Ipak, razgledanje bulevara odgodi za drugi put, pa nastavi pravo, Resavskom. Pade mu pogled na krupan natpis Narodna lutrija, što ga ne obradova, javiše mu se nevesele asocijacije. Zar i dalje, na taj način – reče skoro glasno.

Kod raskrsnice, gde stajaše zgrada Brazilske ambasade, opet nedoumica; okolina mu beše nepoznata, ali je bar naziv ulice ulivao poverenje: Krunska. Pomisli da je zalutao, hteo je da osmotri stari kraj, sa svojim kućama i dvorom, a ovde je bilo nekih lokala (na primer, šta bi to trebalo da bude Foto-Toto, preko puta Iranske ambasade?)

Zadovoljno se osmehnu kad izbi na ulicu Kneza Miloša. Na uglu primeti prostorije Jugoslovenske levice i skrenu naniže, levo niz Miloševu, blagom nizbrdicom. No ubrzo dođe do ulice Srpskih vladara; tu na fasadi prostrane apoteke htede da pročita temperaturu, jer ga je tresla groznica, ali ne uspe da očita, pomisli da ga i vid izdaje. Nastavi oprezno da korača desno; grad beše izlepljen plakatima – posteri nepoznate gospode (političari?) i kratke poruke.

Svuda je pisalo: Gotov je. Nije bilo jasno na koga se odnosi, ali posle čudnih iskustava, zebnja ga je obuzela od belih slova na crnoj podlozi; kroki pesnice samo pojača ovaj neodređeni strah.

Neprimetno, negde naspram Vukove zadužbine uoči da je sada već u ulici Terazije. Tu ga privukoše izlozi knjižare Kultura. Mnogo knjiga o slavi Srbije izmami Njegov diskretni osmeh, no se prenerazi kad levo, u ćošku opazi portret nekog vladara s brkovima i naočarima i mnoštvom prvorazrednih ordena na uniformi; ispod portreta, na otmenom ramu stajaše

ALEXANDRE

Monarh Obrenović shvati da je to neki drugi Aleksandar i oseti znoj i mučninu buboko u utrobi. Posumnja da je u Njegovu čast ikad i bilo nekog bulevara u Beogradu, i celoj Srbiji. Lepe javorove gusle ležahu na istom stočiću. Pokuša da poveže činjenice: na direku je bio plakat Srpske radikalne stranke, od Pašića bi mogao svašta da očekuje; no ćosavo lice uglednika nikako nije prepoznavao…

Kod Komercijalne banke oseti umor; malaksalo pogleda u prostor oko sebe, sa mnoštvom raznobojnih svetiljki, reklama i poponoćnih prolaznika. Zato brzo ode nadesno; bejaše to Trg Nikole Pašića. I kočoperni njegov stas vide na spomeniku. Nikako nije mogao da razumno objasni preplitanje mnoštva monarhističkih i republikanskih simbola, grafika i poruka. Skoro beše zažalio što je uopšte napustio svetog Marka i reši najkraćim putem da se vrati.

Na belom zidu zgrade broj 12 neko je napisao: ZIMO, ODLAZI! Aleksandru se svidela ta zapovest, a da nije ni pokušao da shvati prave motive autorove inspiracije. Kroz Park nazre dve bliske, otmene kupole i radost se razli u grudima. No, na jednoj (sa desne strane) stajao je orao, a na drugoj petokraka. Opet mu pomuti svaku volju zbrkana simbolika i on nastavi šetnju, sad skoro trčeći. I sa leve i sa desne strane, kao kroz koridor prolazio je pored mnoštva plakata na kojima je usplahireni narod dizao ruke nebu, a neki bradati izbezumljenik prizivao je Vaskrs snage i slave Srbije. Naspram ogromne Banke (opet je bio u Aleksandrovoj ulici) još uoči izlog Pravoslavne crkve i momentano preseče Bulevar.

Beše mu previše papira i plakata, ali se pred samom Crkvom zaustavi da pročita objavu koja mu se učini lično važnom. Dinarski četnički odbor vojvode Momčila Đujića obaveštava rodoljubivo Srpstvo da će se 10. septembra 2000. u 12 časova u crkvi svetog apostola i jevanđeliste Marka održati godišnji parastos počivšem četničkom vojvodi Momčilu R. Đujiću; parastos služi Njegova Svetost, patrijarh Srpski gospodin Pavle, uz sasluženje Srpskog sveštenstva.

Treba da kažem ženi, primeti Vladar, izgleda ćemo u nedelju imati posetu, ko su da su.

Duvao je jak vetar i zviždalo je kroz mnoge rupe na Njegovom telu i preko mnogih iseklina. Na stepenicama, Kralj se osvrnu i bez ljutnje reče: Što me ubiste? pička vam materina…

(Reči iznenađenog Monarha čuo je zaljubljeni par; dvoje se moglo nazreti na travnatoj padini, odmah iza Aleje medonosnog drveća, pored skulpture Crna Gora koju je Podgorica darovala Beogradu 1996. godine.)