MALA ŽUTA GRAFITNA OLOVKA

Autobus je kasnio u polasku. Obično se parkira petnaest minuta pre tri popodne. Čovek sa crnom platnenom torbom preko ramena pogledao je na stanični časovnik koji je visio ispod plavog plastičnog krova; nepoverljiv prema tim prašnjavim i zapuštenim kutijama, proveravao je na svom ručnom časovniku, je li zaista samo pet minuta do redovnog polaska.

U petnaest posle tri autobus se još ne beše postavio. Petnaestak putnika, vidno nervoznih, krivilo je vratove gledajući ka parkingu; vozila su se komešala, ulazila u boksove, popravljala položaj, ili odlazila prema peronima. Već na vratnici se videlo da nijedan nije za terminal 22.

Gospođa sa bogatim đerdanom oko vrata (krupne mat braon bumbaje na zlatno žutoj niti) raspravljala je sa otpravnikom, očito u vezi sa kašnjenjem koje je sada iznosilo celih pola sata. Kratkim, debelim rukama pokazivala je čas ka parkingu, čas ka usplahiranim putnicima. Službenik je nešto objašnjavao, držeći u ruci plavu kapu sa crvenim somotskim štitnikom. Stalno je podizao obrve i klimao glavom, ali gospođa nije odlazila. Naposletku je rukom upirala i prema glavnoj staničnoj zgradi. Čovek sa crnom torbom pratio je napregnutom pažnjom ovu scenu, pokušavajući da protumači mimiku na licima koja su raspravljala o nedolasku autobusa.

Gospodin potpuno očuvane sede guste kose stajao je mirno na mestu odakle mu treba samo korak da uđe u vozilo, kad ovo bude stiglo. Mirno je čitao neke novine sa krupnim crvenim naslovom. Letnji sako držao je preko leve ruke. Naglo mu je prišao čovek s torbom i rekao: Oprostite, ja sam Barać, profesor Barać. Vas ne brine što kasnimo?

Stari gospodin je rekao, da će autobus doći, sigurno će doći; bivalo je da kasni, ali naposletku uvek dođe.

Vratila se i gospođa sa đerdanom. Popravila je retku kestenjastu kosu i objasnila, svima: da postoje tehničke teškoće, rukovodstvo čini sve da se kvar otkloni; izuzetno danas nemaju rezervno vozilo, svi kapaciteti su angažovani za prevoz mitingaša do grada P. Ali preduzimaju što mogu. Vozilo je na kanalu. Strpljenja, strpljenja. Najviše još pola sata. Dobro, za četrdeset pet minuta polazimo. Gospodo, jedan školski čaaaas.

Poslepodnevna žega je bila nesnosna. Profesor Barać je, šetajući krupnim koracima asfaltiranom trakom između levih i desnih perona, svaki čas čistio namršteno čelo papirnom maramicom. Odjednom, sa druge strane pristade autobus kojem pritrčaše i mnogi iz grupe sa stajališta 22; ispostavi se da je to lokal koji njima pomaže da umaknu nepredviđenoj nevolji. Društvo se proredi, očito su ostali jedino oni koji idu dalje, i do kraja.

Odjednom je tu i mlada studentkinja Tamara; to jest Tamara je bila na peronu sve vreme, ali posle razilaženja gomile postala je nekako više prisutna, kao na opusteloj bini. Svi su čuli da se ona zove Tamara. Tako je jasno rekla u slušalicu mobilnog telefona. Nekome je objasnila, da kasne. To jest, da prilično kasne. Pojasnila je, sada nekom drugom, da ustvari očajno kasne, i da je sve bez veze. Tamara je svaki čas telefonirala. Razgolićena, pocupkivala je sa noge na nogu. Iz crnog ranca na leđima virila joj je skripta, u stvari štrčalo je pola knjige i profesor Barać je diskretno, u prolazi uspeo da pročita naslov: Farmaceutska hemija.

Vozilo je stiglo u pola pet. Naglo se pojavilo, iz jednog sporednog pravca i preseklo sredinom parkinga, dižući oblak prašine, velikom brzinom uhvatilo krivinu i uz škripu kočnica ušlo na terminal. Sa uzdahom olakšanja putnici malo ustuknuše, ali se brzo pribraše i uz nepotrebno guranje bez oklevanja nagrnuše na ulaz. Šofer je ćutao i preturao po nalogu i još nekim papirima. Konduktera nije bilo.

Očito, autobus će biti poluprazan; ipak, gospođa sa kratkim i debelim prstima tražila je broj devet. Broja 9 nigde nije bilo na vidiku. Pošla je četiri reda napred, onda se vratila, u prolazu grubo gurnula profesora Baraća. Insistirala je da studentkinja još jednom pogleda nije li ona možda na prokletom sedištu broj devet. U prednjem delu se napravi gužva. Ljudi su gunđali. Jedino je ćutao na polustepeniku i mirno slušao muziku krupan mladić sa vokmenom. Gospođa je i dalje insistirala da sedne na svoje mesto; ali, devetke nigde. U stvari, pola mesta nije bilo propisno numerisano. Oznake su ili potpuno izbledele ili bile uprljane do neprepoznatljivosi. Međutim, jasno se video broj pet; bio je ispisan masnom bojom na crvenoj čoji naslona u drugom redu.

Iz sredine vozila poskoči crn čovek, mršavog lica, sitnih kostiju, nasloni se na sedište pred sobom i povika: Pa, eto ga! Šta još? Zar ne kapiraš? Devetka ti je tu, pod nosom. Ej, alo, odmah iza petice.

Uvređeno ga je gledala gospođa ne hajući što je za dugo začepila protok nestrpljivih saputnika. Ovi su iznenađeno gledali u čoveka oštrih crta. Roker je spustio slušalice i pokušao da ukapira suštinu nadvikivanja.

Sedi, već, insistirao je Crni. Ljudi moji, uvek isto, niko ne kapira, a stvar je prosta: pet više četiri je devet. I uvek tako, svakog dana i u svakom gradu i u svakom busu - niko da se seti da je ispred putnik sa brojem sedišta: vaš broj manje četiri.

Gospođa je sela i vozilo je krenulo.

Krupni muzičar se kratko konsultovao sa vozačem; ovaj je na kraju klimnuo glavom i umetnuo ponuđenu kasetu. Sad su svi slušali njegov muzički izbor. Mladić je pobedosnosno saopštio studentkinji, da je u pitanju nenadmašna muzika i da je bar sprečio emitovanje nesnosnih narodnjaka. Spustio je sedište i okomotio se. Zažmureo je. U šortsu, raskrečio je kolena; leva jedra noga, sva maljava, kao balvan se pružala između sedišta. Patikom broj četrdeset pet preprečio je prolaz sasvim. Bio je beskrajno zadovoljan.

Niko nije pitao, zašto se kasni. Svaku nedoumicu je presekao penzioner guste kose (seo je na prvo mesto); odmah je primetio, da se ovakvi iskoraci iz reda vožnje dešavaju i da nema o čemu da se truća i gubi vreme. Profesor Barać ga je pažljivo posmatrao, bez komentara.

Prva policijska patrola bila je na izlazu iz grada. Dali su nalog da se vozi polako, i oprezno. Studentkinja je uporno obaveštavala u malu slušalicu, da se skandalozno kasni; upravo je takvu obavijest odašiljala nekoj, po svoj prilici nagluvoj osobi; dok je pričala, gledala je u mladolikog policajca; ovaj je takođe nešto prenosio svojom motorolom. Smejali su se, kroz staklo.

Bus je nastavio, strogo levom stranom. Na jednoj rupčagi, naglo poskoči. Profesor Barać udari glavom o naslon i ispade mu olovka iz ruke. Minut pre toga spremao se da u džepni notes unese neku zabelešku koja mu je obuzela pažnju dok je prelistavao neke opozicione novine.

Bila je to mala, žuta grafitna olovka. Mogla je lako da stane u džepčić košulje sa kratkim rukavima. Pedantno zašiljena. U momentu je profesor vidio da pisaljka nestaje ispod prednjeg levog sedišta, potom se pojavila u procepu i nastavila sa kotrljanjem, uprkos svom šestougaonom obliku. Umirila se ispod prozora, uz cev za grejanje. To jest, Barać je mislio da je vidi; bio je to njen zašiljeni vrh. Sada je i ubeđen, da je olovka baš tu.

Studentkinja je vikala u slušalicu, ponovi… gde?… u Požarevcu…zašto, uhapšeni…

Ali je Barać sve to slušao bez prave pažnje, kao u snu. Bio je okupiran iznenadnim nestankom olovke. Misao je ostala nenapisana. Kao hipnotisan gleda ispod sedišta. Razmatra mogućnosti, da je dohvati. Nekako bi i mogao da čučne ispred svog sedišta, međutim nije izvesno da bi i posle toga dosegao do pisaljke. Čak ne veruje ni da bi uslugu mogla da učini osoba ispred njega, sve i da ovog časa ne spava oborene glave, uz povremeno dramatično hrkanje.

A stizale su vesti i iz drugih krajeva. Nekakva kolona autobusa zaustavljena je kod Bubanj Potoka. Okrugla gospođa je van sebe; svaki čas okreće glavu, na svakom upravlja svoj zabrinut pogled; povremeno vrti glavom. Naročito šalje signale penzioneru, da ne razume, šta bi to moglo da znači, puno je zagonetki i zamršenih odnosa. Ovaj se mršti i okreće pogled na drugu stranu. Ali tamo, u kukuruzima, naziru se grupice policajaca: eno kod bresta dvojica; petsto metara napred, iza porušene ciglane trojica, i još jedan upravo odlazi od njih. Strelovito projuriše dve duge, crne limuzine, iza plavog vozila sa rotacionim svetlima.

Iz zvučnika na krovu busa prosipale su se reči:

I don`t wanna lose it,

I`m gonna get drunk tonight.

Worse things could happen…

Sad, razmišlja profesor Barać, ako bih ustao, pošao dva reda napred – ne, možda je bolje samo red napred – nije isključeno da će se olovka videti iz pristupačnijeg ugla? Oprezno gleda u okolne putnike; niko ne daje signale da ga interesuje epizoda sa žutom olovkom. Štaviše, niko ne izgleda da je uopšte primetio pad sitnog predmeta.

(Autobus počinje neobično da šišti i brekće u nepravilnim razmacima; povremeno gubi ritam; šofer usplahireno pritiska kvačilo; pritom malo i teatralno, ukoso gleda na penzionera, poručuje da daje sve od sebe u okolnostima koje su se urotile protiv običnog čoveka ovog toplog dana na izmaku leta.)

Studentkinja je ustala i kriknula: jedan podlegao povredama, dvoje sa teškim povredama.

Profesor Barać je kratkim pogledom ošinuo goli stomak studentkinje, pa sa mržnjom fiksiraše njene crne bretele. Pokuša da se koncentriše na mogućnosti izbavljenja svoje grafitne olovke. To prokleto telefonsko brbljanje! Varijanta da čeka do neke stanice, ako je bude, pa da je iskopa kad se autobus isprazni – nije ga mogla uspokojiti. Šta ako se u međuvremenu olovka još otkotrlja i sasvim zaturi? Takva perspektiva je čak vrlo izvesna, mašina se s vremena na vreme pomamno trza i skače. Uostalom, svako će posvedočiti: u sopstvenoj sobi netragom se zametne i veći predmet. Ta u sobi koja miruje, u koju niko ne kroči – volšebno iščezne igla ili prsten, upaljač ili dugme! Ne, valja preduzeti nešto odmah, na vruće, dok srce olovke viri pored pravougaone cevi pod prozorom. Kad bi već jednom se urazumio dosadni hrkač…

Nevoljno, studentkinja je ustupila telefon bucmastoj gospođi. Ova je neprestano granala rukama, ovog puta u pravcu glomaznog mladića, koji se sporazumevao sa šoferom, da mu se vrati kaseta, već je larma u autobusu prevršila svaku meru, on će lepo koristiti svoj vokmen, staviće slušalice i divota. Šofer je bez reči dostavio kasetu i aktivirao svoje ustaljenje resurse. Uskoro se začula harmonika i riječi:

Pitaju me prijatelji,

I pita me svak:

Sve si bitke izgubio,

A još vodiš rat?

Autobus se približavao raskrsnici; šofer iskoristi proširenje na putu, i čistinu bez vozila, okrenu pažljivo, prestroji se i dade gas. Vraćamo se; nazad ka početnoj stanici; tako lepo, telefonirala je studentkinja. Gubim ispitni rok, bez veze; evo smo ponovo pored napuštene ciglane; četiri, ne: pet policajaca; bukvalno u kukuruzu; šta? neverovatno; vozilo više ne zastajkuje, piči punom brzinom.

Niko nije zahtevao objašnjenje i šofer je ćutao.

Kao u nekom trećerazrednom bioskopu kad, posle pucanja celuloidne trake, nastane pometnja u operaterovoj manipulaciji sa dva velika diska, te počne premotavanje i gledaoci prate razvoj događaja unatraške, u negativnom vremenu – smenjivali su se pred očima putnika mesta, mostovi i zgrade u obrnutom redosledu. Profesor Barać nije ispuštao iz vida svoju žutu olovku. I dalje je napregnuto smišljao načine da je se dokopa. Kad autobus prođe mesto gde mu je pisaljka ispala, oseti jak probad u grudima, i on uzdahnu. Skoro se obradovao povratku: otvara mu se perspektiva da, sam, najzad, komotno pretraži pod i, nema sumnje, lako nađe svoj predmet.

Najzad su prispeli na peron 22. Penzioner je izašao smireno, prvi, i ponovo prebacio sako preko savijene leve podlaktice. Iza njega protrča loptasta gospođa, skoro da ga neuljudno odgurnu; sekund kasnije bejaše u žustrom monologu pred otpravnikom; i ovog puta je upirala prstom prema upravnoj zgradi, samo mnogo duže i vrteći prst. Razvijeni momak je menjao kasetu u vokmenu, ne skidajući pilotske slušalice. Studentkinja je za to vreme skoro završila svoj poziv nekome, da smesta dođe kolima po nju. Nekoliko putnika jurnu u autobus koji je upravo polazio sa broja 19; bila je to neka prolazna linija, u vlasništvu drugog preduzeća.

Profesor Barać je neprimetno izdejstvovao da ostane sam u autobusu. Hitro se savio, kleknuo na crnu torbu i piljio; ali se silno iznenadi kad vide uz cev plastičnu cevčicu za ispijanje soka – od olovke ni traga. Nemaše je ni napred, ni nazad; pipao je uz ivice nogara, ništa! Nikakva rupa se nije dala osetiti, gde bi mogla da zapadne. Neko ju je uzeo, panično reče profesor. U teškoj depresiji pođe ka izlazu. Osvrnuo se sa stepeništa, još jednom, da odagna nevericu. Ali uzalud. Na prašnjavom podu bilo je svega, samo nigde ništa valjkasto i žuto.

Potišteno je stajao ispod staničnog pokvarenog časovnika, minut ili dva – bez ideje šta dalje.

Iznenada mu se obrati studentkinja, s molbom da mu posudi nešto za pisanje, ne bi li zabeležila važni telefonski broj koji je upravo čula.

Kako da ne, odvrati uslužno dr Barać.

Pažljivo otvori putnu torbu, iz pregratka izvuče futrolu, otvori je i sa smeškom, uz naklon, ponudi lepo, crno nalivpero.