Ko je čiji uzor

Uvažena Redakcijo Danasa

Novinar Dragan Vujadinović je u Danasu od 4. februara 2003. objavio članak pod naslovom Učitelji i učenici.

Na početku on konstatuje da su gospodin Medaković i gospođa Velmar-Janković ostavili dokumentaciju iz koje je vidljivo kakva su sve nepočinstva učinili mladi partizani kada su se dokopali Beograda na kraju Drugog svjetskog rata. Onda se poziva na neidentifikovanog oštroumnog prijatelja koji je predložio da se izvuče ovakav zaključak: Ti isti uljezi su, kasnije, bili uzori vojnim vođama iz poslednje decenije prošlog milenijuma.Te se nije čuditi, poručuje novinar, da su pravi očevi Haških utamničenika zapravo Titovi partizanski generali. U članku on veli eksplicitno: «‘Srebrenicu’ (kao paradigmu) su začeli ‘oslobodioci’ u Beogradu u oktobru 44 i/ili maju 45» Gospodin Vujadinović misli da smo propustili lustriranje partizanštine, te stoga imamo ovovremene zločine i stoga nužno mora postojati Hag. Na kraju, novinar se vajka što još nema lustracije; a nema je što su i sadašnji vlastodršci učenici negdanjih partizana!

Suština članka je u nastojanju da se teorijski uobliči stav kako svu krivicu za istorijski sunovrat države i naroda od 1990. naovamo snose ne samo komunisti nego i partizani en général; a ni za živu glavu ne smemo dopustiti da se pogubne posledice vežu za četničku ideologiju. Nije Dragan sam koji je uporan da ovu tezu što bolje okrepi, i nije mu prvi put da o ovome govori, često en passant. Ali je vrlina gornjeg članka u tome što cjelovito iznosi ideju, i dovoljno otvoreno, pa se o pomenutoj tezi može otvoreno i razgovarati.

Naši pobednici u Drugom svjetskom ratu pravili su mnoge propuste, a za neke od grešaka konsenzusom možemo utvrditi da su i krupni propusti, pa i zločini. Međutim, u te zločine svakako ne spadaju i etnička čišćenja. Komunisti su odgovorni samo za nasilja na ideološkoj osnovi. Dakle, ako folklorno sve učesnike Velikog rata 1941-1945. podijelimo na obrijane i bradate, možemo podvući crtu: samo su bradati odgovorni za zločine na etničkoj osnovi. I nikakva tu domišljatost ne pomaže! Da su partizani htjeli da kolju u Srebrenici, bezbeli su imali i vremena i mogućnosti da to urade davno prije devedesih. Ili neko misli sa mnom još da polemiše na ovu temu?

Dakle, u isti nacionalistički džak idu masakri u Sandžaku i Foči, te posle pedeset godina opet u Foči, a onda u Srebrenici, Štrpcima , Sjeverinu… Nego šta. Toliko o tradiciji, kontinuitetu i vlasničkim odnosima. Vesela je implicitna teza gospodina Vujadinovića da Draža, Đurišić i Đujić nisu nikome bili učitelji i da nemaju učenika. Ha, ha, ha – povikaše vojvode, orlovi, lavovi i tigrovi. Ko su onda autori misli i djela da su nedavni ratovi prosti nastavak ratova od prije pedeset godina? Ko je rušio spomenike po Kozari? Svakako ne učenici obrijanih. Antifašističke su snage pobedile zlikovce i tu je devetog maja 1945. podvučena svetska crta, za svagda. Tu ne treba prizivati lustracioni manevar.

Što se Haga tiče, on mora biti u inostranstvu dok god, između ostalog, naši novinari koriste pravo da pišu članke u kojima nedovoljno pronicljivo (a na momente groteskno tendenciozno) istražuju uzročno-posledične veze učitelja i učenika na balkanskim šikanama. Što se Danasa tiče, on bi morao imati i pravo i obavezu da neguje sopstvenu tradiciju novine koja ne dopušta da se jasna civilizacijska polazišta relativizuju.

I dalje Vaš čitalac,

Vukota Babović, Beograd

(Objavljeno u Danasu u utorak, 11. marta 2003. na strani 9, pod naslovom Ko je čiji uzor)