Годови душе

Мрачна комора је једноставни, одавно познат оптички уређај. То је кутија од непрозирног материјала у коју спреда улази светлост кроз омањи отвор. Ту свијетлост одашиље изабрано спољашње тијело. Зраци се простиру даље кроз комору и дају изврнут лик тијела на унутрашњој површини њене наспрамне странице. У овом пресликавању остају сачуване перспектива тијела са припадајућом околином и гама природних боја.

Мала мрачна комора је одлично оптичко наставно средство погодно да се нађе на столу у каквој ученичкој лабораторији. Смањивањем отвора за улаз светлости у комору смањујемо освијетљеност лика (што је непожељно), али повећавамо његову оштрину (што је пожељно). У свакој датој конструкцији прави се прихватљиви компромис између ове двије опречне тенденције (освијетљеност и резолуција слике). Сасвим мали отвори погоршавају квалитет лика још и због дифракције свијетлости на отвору. Коришћење сочива и огледала побољшава квалитет слике и омогућава удобније посматрање, мада је очито за жаљење свака техничка компликација која озбиљније урушава техничку елементарност оптичке појаве.

У историји цивилизације дуг је списак природњака и мислилаца који су били фасцинирани укупним учинком мрачне коморе; поменимо само Аристотела, Леонардо и Кеплера. Сликари су користили ове кутије да ухвате жељене реалистичке контуре предмета и модела. Тешко да је иједна друга тема из елементарне оптике више занимала кроз векове учене људе наше цивилизације него што је то био случај са мрачном комором.

Мали шарени свијет што наглавце шета У књизи Владана Деснице Прољећа Ивана Галеба [3] нашли смо текст са описом који је нама сад занимљив. Одмах на почетку романа читамо:

„Послије дуље времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.

Кроз притворене капке провукао се сноп зрака и одразио на бијелом стропу слику вањског свијета: видим као на неком екрану изврнуте фигуре пролазника, умањене али у правим бојама, потпуне и живе: сестрица у бјелини проноси некакву чинију; сељак с торбом о рамену ено разговара с вратаром, можда му препоручује некога свога — вратар је највиши до кога његова препорука може да допре. Затим промичу, жустро и доста весело, два млада доктора у бијелим капама. Вратар је једног зауставио. Он вади перо и потписује му неке папире. Забављам се гледајући ту моју малу фатаморгану. И долази ми идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу моје собе.

Нема сумње, писац описује сусрет главног лика дјела, Ивана Галеба, са ефектом мрачне коморе. Иван тачно опажа и наглашава да су ликови изврнути и умањени, боје природне и сачуване. Слике су покретне, као на филму, прате кретања објеката, пропорције су очуване. Он то поетски назива фатаморгана, и не пропушта да искористи фину иронију везану за изврнутост свијета. Помислимо да је главни јунак изненађен открићем, али сазнајемо и за ранија његова ‘фатаморганска’ искуства:

Владан Десница је рођен 1905. године. Роман [2] је објавио 1957. Ми вјерујемо да је ријеч о аутентичним догађајима, да писац (који јесте био врхунски ерудита) не користи из ризнице свог богатога знања само чувено и прочитано — или бар не само то - него прије свега једно дубоко проживљено искуство.

Физика је „кул”. Помало неочекивано је откриће да се послије отприлике пола вијека, од оних дана када је млади Галеб у својој замраченој соби на обали мора упијао ‘изврнуту слику свијета’, појавио у стручном-пегашком часопису из физике рад [3] у којем се научно, документовано и љупко говори о… претварању собе у мрачну комору. Као да је инспирација била баш радња из романа Владана Деснице!

У овом раду се описује начин замрачивања прозора и отвора собе, избор призора посматрања и избор оптималне рупице за улаз светлости. Видимо, аутори су реализовали оптички уређај који зову на енглеском pinhole camera. Релевантна подужна димензија мрачног амбијента је нешто мања од 4 метра, док је дијаметар отвора „бленде” 2 цм. Замрачење простора (помоћу црних пластичних застора) мора бити изведено беспрекорно, јер и наоко слабо цурење светлости може примијетно да упропасти квалитет лика (‘wash out the image’) на зиду или плафону. Са мало експерименталне вештине може се направити додатни уређај за олакшано, практично бирање дијаметра рупице. Теоријска знања из оптике у вези са допустивим минималним отвором (да се избегну дифракциони ефекти) овдђе нијесу од нарочите помоћи. Веома узани кружни отвори пропуштају тек незнатан светлосни флукс те настају сувише блиједи ликови на удаљеном зиду(‘too faint to be easily seen on a large wall’). Треба жртвовати оптималну оштрину лика да би се добила задовољавајућа видност слике (прихватљив ниво освијетљености и контраста). Конкретни избор пречника отвора зависи од много параметара, а посебно су важни ови: локација, годишње доба, временски услови, час посматрања. Увијек је оптимални отвор већи од оног који препоручују формуле у теоријским текстовима. Може се дати овај оквирни савјет: користити отвор дијаметра од 15 до 25 милиметара и пробати око подне неког сунчаног дана (додајмо, нека буде пролјеће, због асоцијације на Десницу!); бирати сцене са интересантним спољашњим активностима (изврнуте фигуре пролазника, умањене али у правим бојама, потпуне и живе: болничарка у бјелини проноси некакву чинију са медикаментима), по могућству улична збивања. Мада нема никаквог теоријског изненађења за ученике (и учеснике) који су фамилијарни са основним принципима геометријске оптике, оно што ће видети кад су „заробљени” у мрачној соби (Десница: идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу) назваће можда без претеривања „величанствен призор”; посебно су импресивне сцене које укључују нека кретања (аутомобили, пешаци; мало стрмоглављено људство које ми је дошло у походе.), па такве утиске аутори Flint i Ruiz [3] сврставају у праву уживанцију(‘delightful’ осјећај).

Заиста, оптика је дивна и као уџбеничка активност, али свака врста личног искуства са светлосним ефектима ствара дубок утисак. Често, као на примеру мрачне коморе, научна димензија проблема удружује се са уметничким аспектом замишљеног и виђеног па интерактивни ефект доводи до новог погледа на физику. Аутори у поменутом раду истичу оправдан закључак: Оваква запамћена искуства повећавају студентску и ученичку наклоност физици и промовишу идеју ‘физика је кул’.

Годови душе. Књига Владана Деснице доноси на крају, на задњем листу, овакве осјећаје: „С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе. Идеја мрачне собе спојила је имагинацију једног писца са креативним искуством физичара из друге земље и потоњег времена. Писац и физичар се не познају, раздваја их простор и вријеме, али њихов интелектуални сусрет није случајан. Присуствујемо комуникацији епоха које се смењују ходом времена, али остају повезане физичким темама које су битне нити у пређи од које настаје културно ткање наше цивилизације.

Осетио сам мотивацију да, без крупних амбиција, и ја замрачим своју собу и додирнем једну древну тему — „искораком у прошло доба”. Са тродуплим слојевима црних пластичних кеса на прозору одстранио сам све фотоне овог свијета, изузев оних који су у складу са законима геометријске физике природно могли да уђу у мрачни простор кроз мали округли отвор који сам направио на прозору. Отвор је имао пречник шест милиметара. На растојање један метар од отвора поставио сам као екран лист пауса А3 формата. Паус се показао као добар медијум да расипа упадну светлост и оку дочара лик околине с друге стране улице. Оно што је виђело акомодирано моје око причинило ми је истраживачку сатисфакцију, али и естетски доживљај о коме су, видимо, многи већ говорили. Прилажем моју аматерску фотографију коју сам том приликом сачинио. Она приказује четвороспратне зграде с крововима наопако, а испред њих јесењи аспект високог јаблана који „расте” наниже у небо. Призор је у природним бојама, са сачуваним пропорцијама димензија. Колорит ће се у црнобијелој штампи изгубити, али се још увијек „остацима” документа може предочити узбудљив моменат „увлачења” спољашњих факата и њиховог потоњег коресподентног „таложења” на екран.

Замислимо перископ на врху неке куле (можда и на самом Златибору - сновима се нема шта приговарати); он усмерава слику ка столу у соби око кога се тискају посетиоци да виде просто ухваћену панораму, без дугмади и батерија у ово доба софистициране технологије, панораму која је забавна у својој умањеној природности на дохват посматрачеве руке. Дугогодишње искуство у овој области сажели су Единбуржани на парадоксалан начин: „Оптичка продукција мрачне коморе слична је искораку у прошло доба”.