VIZURA CENZURE

Prije otprilike godinu dana napisao sam članak o sjajnim Andrićevim uvidima o defektima lične i kolektivne psihe kod ovog naroda; tekst sam ponudio Kulturnom dodatku u Politici. Vesna ga Roganović nije objavila, nije me ni obavestila da tekst sa tim što je unutra ne može u patriotsko glasilo; nego je naručila neku daleku aluziju kod jednog književnog jada iz Velike Plane, koji je bulaznio o opštosti šupljih citata… A moj prilog, pisan srpski i ćirilicom, bez intervencija urednika, objavila je potom Pobjeda iz Podgorice. Pa naravno: Cenzura. Ne smije se protiv Crkve.

Velika se graja digla kad je novopostavljeni zamjenik ministra kulture u Vladi Srbije, Dragan Kolarević, objavio spisak miljenika vlasti Borisa Tadića. Pravedni Boris je odgovorio, grmnuo u medijima! Šef se prepao da mu prijatelje ne cenzurišu!

Morala je Olga Stojanović da procedi:

“Pouzdano znam za časne filozofe, esejiste i stvaraoce koji nisu imali ulaznicu ni za šta, te su se povukli, oboleli i poprilično nagoreli od diskretne vlastodržačke lomače.”

Kad je cenzura mukla i podmukla, onda ništa; ne valja ako je javna, mada jednako ogavna.