USTAŠKI TERORIZAM

Bila je subota veče, petnaesti jul 1968. U bioskopu “20 oktobar” u Beogradu prikazivao se film “Rififi u Panami”. U jednoj sceni tog filma, slavni glumac Žan Gaben podmeće bombu i izlazi iz prostorije. U istom momentu, u našoj realnosti, jedan ustaški terorista izlazi iz beogradskog bioskopa, a u sali tren kasnije eksplodira bomba.

Mlada devojka Magdalena Novaković najteže je stradala. Amputirane su joj obe noge. Još osamdesetak teže ili lakše povrijeđenih hospitalizovano je posle ove subotnje tragedije u 21:05, koju su organizovali pomahnitali ustaški teroristi. Bila su to vremena kad su mnogi Beograđani rado odlazili u bioskope za mlakih i prijatnih letnjih večeri; tog 15. jula 1968. u sali koja je napadnuta bilo je 213 posjetilaca.

Danas opskrbljeni i razjareni srpski poslenice sa “branika” otadžbine podmeću bezbroj šovinističkih bombi, eda se ne bi desilo da se tišina i mir slegnu na Balkan i natalože na istoriju. Začudo, baš takvi remetioci zaborava koriste svaku priliku, veliku i malu, da uzburkaju javnost ovamo i onamo – izuzev jedne prilike.

Svaku priliku sem ove bombaške bezumne ujdurme većeg obima. Zar to nije malo čudno? Kakve kriterijume imaju srpski nacionalisti kad biraju godišnjice izrazito neprijateljskih događaja prema Srbiji?

Šta ne valja, prema naumu naših nacionalista, kad se sjećamo sudbine Magdalene Novaković, koja je slučajna, nevina žrtva raspusnog terorističkog čina arhineprijatelja srpskih nacionalista – hrvatskih ustaša?

(Čini mi se da znam tačan odgovor na ovo pitanje.)