TRI CRNA PSA

Stanujem na četvrtom spratu. Sa prozora dnevne sobe imam čist pogled na ulicu Piva Karamatijevića. Kao strela prava asfaltna traka spušta se sa severoistoka, preseca ravan okna sa desne na levu stranu, malo iskosa, i zamiče dole ka Voždovačkom brdu.

PrvoslavPivo Karamatijević se pominje u Prosvetinoj maloj enciklopediji, u drugom tomu na strani 221 (četvrto izdanje iz 1986); tamo se kaže da se taj posleratni profesor Beogradskog arhitektonskog fakulteta istakao kao crtač i graver. Dok pišem ove redove pada mi na um da je ovaj talentovani Novovarošanin, u mojim godinama, već bio na onome svetu; i odjednom, van početne zamisli, živo me interesuje, skoro opseda, kako je izgledao njegov kraj, negde u Rijeci 1963? Ali o tome nema ni reči na pomenutom mestu, niti u knjigama koje su mi pri ruci, a nije jasno da li će buduće enciklopedije izvestiti i ovoliko…

Ulica je u mirnom i zelenom kraju. Sa leve strane vidim žalosnu vrbu, u svakom vremenu biljku na svom mestu, pa jednu lipu čija je otmena krošnja sa severne strane malo ustuknula da prođu modri izdanci nabujalog lovorovog drveta. Dalje vidim omanji bagrem kojeg prepoznajem po bledo zelenim listovima. Tu negde je i ulaz u susednu zgradu sa čije istočne strane izrasta bogat grm od tisovine. Dalje mi je pred očima jedno visoko drvo, velike piramidalne krošnje; primećujem da ne znam koja je to vrsta, iako sam ovih godina mnogo puta prošao njegovim hladom. Ima sivu, ispucalu koru na deblu. U jesen, lepezasto lišće je na njemu zlatno žuto, održava se na drvetu do u kasnu jesen i odjednom naglo opada. Zaključujem da ću, možda doveče, dok budem šetao, zastati da prepoznam njegovo lišće i zapamtim osobenosti. Sa druge strane je voćka crvenkastih listova; ove godine je dobro zametnula i evo već krajem juna su vidljivi njeni sitni, bakarni plodovi oblika jabuke. Nešto dalje je drvo koje me podseća na cerove grane; ali znam da nije cer. Sećam se da u martu napupi i ima cvetove koji povešnom posmatraču liče na listove.

Ko je sadio ovo zelenilo? I sa kakvim ciljem? Već odavno nema botaničkih prinova i zaboravili smo, ako smo i znali, motive, snage i očekivanja neimara onih godina. Tek, svako rano leto sa mog prozora impresivno izgleda; ma čija to bila vizija, uspela je; anonimnog hortiinženjera pokušavam da zamislim i s njim da razmenim po neku reč; osećam njegov dobri duh kako s večeri promine i zamakne u Meštrovićevu, na horizontu prema naselju Medaković.

Zimi, kad napada sneg, ulica je idealna za sankanje. U tim časima, duga, bela i glatka padina tera me da se setim detinjstva i neizmerne radosti fujanja na bukovim sankama koje bi otac, pred Novu godinu ili školski raspust, istesao od probranih cepanica sa drvljanika (jasno ga vidim, kraj krlje, u Budimlji ispod Jejevica, kako izvlači neophodnu krivinu na prednjem kraju, a potom perorezom glača daske, dok mu na kačketu sletaju krupne pahulje i brzo se tope u dodiru sa dimom koji se izvija iz obavezne cigarete). Pola veka kasnije, u ovoj gradskoj četvrti ista ona dečja graja, kao nekad na brdima zavičaja; ubrzo posle ručka grozdovi mališana pokušavaju u jurišima da osvoje teren; ustuknu pred proređenim smrdljivim automobilima koji se zanose i kašlju, i ponovo navaljuju na ulicu sa pojačanim oduševljenjem. To preganjanje sa mrzovoljnim motorizovanim očevima traje do same večeri i nikad nije jasno ko je pobedio; sutrašnji dan samo pokazuje da nije bilo poraženih, i da se utakmica nastavlja. Kad to potraje danima, jave se i prvi signali podlosti starijih: neke deonice ledene pruge osvanu posute pepelom…

Prošla zima ispade suva, sa dugim mrazevima i malo padavina. U parku, u dubini naselja, primetismo jedno jutro, kasno u decembru, prinovu kod elegantne kuje koja je, poodavno, držala da su okolne kuće njena regularno domaćinstvo. Sa dirljivim pregnućem, u danima bez snega, deca nađoše novu zabavu; od pocepanih haljina i kartonskih kutija za televizore napraviše toplu štenaru pod obližnjom klekom. Nađe se i posuda u kojoj nije manjkalo supe sa kostima, bajatih kobasica i svakojakih ostataka sa ove ili one trpeze. Sa velikom revnošću, koja je podrazumevala dežurstva, brigu i raspored obaveza, obavljala su deca svoj humanitarni posao na zbrinjavanju male porodice koju je ugrožavala košava i mrazovi. Ubrzo se pokaza da će svih pet kučića preživeti – videlo se to po živahnosti njihovoj, brzom napredovanju i, najviše, po veselim i toplim očima požrtvovane majke.

A radost mališana bila je uzbuđujuća; o tome se pričalo od jutra do mraka. Bili smo iscrpno informisani, iz dana u dan, o razvoju situacije. Znali smo već oko doručka za iskrsle teškoće, promene i izglede. Jednom sam kao moj prilog ugroženoj psećoj porodici odsekao parče tek kupljene salame. Skupljači darova, petogodišnja devojčica i njen nešto stariji drugar odjurili su sa pozamašnim komadinom, da izveste krizni štab o povoljnom razvoju događaja i solidnom odazivu građana.

Mladunci su lepo napredovali i brzo rasli. U februaru mesecu, negovana petorka već je predstavljala veseli, živahni čopor psića. Trčali su stazama parka, oko žbunja, radoznalo i sa nadom zagledali domaćice sa cegerima i penzionere sa Večernjim novostima. Omiljeno mesto igre bilo im je u jami sa peskom, zapuštenom četvorougaoniku koji je, davno, na planovima arhitekata značio kutak za dečju zabavu i kreativnost mališana.

U aprilu, ozelenela je trava parka, prolistalo rastinje. Dečjoj radosti nije bilo kraja. Mladi psi su gipko hodali, formiranih udova, sa nemirnim repovima. Elegantni, sa šarmantnim njuškama, proporcionalne građe, strigli su nemirnim ušima, poskakivali iz čista mira. Ne mogu reći da li je to bila neka poznata rasa, naročito ne da li je čista rasa; imao sam utisak da se nazire, mada krajnje maglovito, pečat nekog pedigrea. No, bez obzira na moje krajnje oskudno kinološko znanje i nepouzdane kriterijume može mi se verovati kad tvrdim da to nisu bile ni poludivlje seoske ni bestidne gradske džukele, već primetno plemenitiji četvoronošci.

Ljudi su zastajkivali i nesvesnim smeškom ispraćali neumorne nestašluke i dobronamrnu pseću radoznalost. Bili su u dobi koja kratko traje i koja je čisto veselje života.

Jer već u maju, čuli smo prvi lavež. Istinski, ozbiljni lavež, preteće oglašavanje ugrožene i agresivne životinje. Počelo je zaletanje u došljake; sumnjičavo režanje; podmuklo kruženje oko namernika u naselju; žuti, zli pogledi iskosa, sa hladnim oklevanjem; dvosmisleno praćenje pešaka na tri metra rastojanja, uz nejasan rasplet događaja.

Zapišavali su platane i podmuklo gonili druge pseće skitnice koje su ispitivale nove predele i tražile bolje uslove i pravičnije raspodele prostora i dobara.

Nekog dana u maju, bila je sreda popodne, primetili smo da se čopor smanjio. Rekoše sledećih dana da je jedan pas nastradao u saobraćajnoj nezgodi, dok je nespretno prelazio ulicu Jovana Bjelića, kojom je tog momenta besno jurio modri beemve, za čijim je volanom dremuckao jednako nespretni mladi nabrekli ćelavac kakvih je u Beogradu na desetine i stotine.

O sudbini još jednog iz čopora nije se ništa znalo. Držali smo da je prosto nestao; najmanje smo sumnjali na strvinare, jer bi posledice njihove eventualne akcije morale biti opsežnije i okrutnije.

Tako se pred leto porodica pasa svela na tri snažna, viđena muška predstavnika; majka se sve više udaljavala i sve češće dugo zadržavala na drugim staništima; ubrzo smo je i zaboravili a sinovi su se definitivno osamostalili.

Eto kakva se transformacija pseće kolonije odigravala pred našim očima, za kratko vreme, za dva godišnja doba, u toku stotinak dana te besnežne, a mrazovite i vetrovite zime i u toku stotinak dana zelenog i bujnog proleća.

Sad je juni, i gledam sa prozora čudne scene na ulici Pive Karamatijevića. Na kolovozu, metar od bankine, leži elegantni, mladi crni pas. Grudi je naslonio na ispružene prednje šape; one su gipke, boje nedopržene kafe. Na toplom asfaltu greje stomak presvučen glatkom, kadifastom kožom boje raspolućene šeftelije. Nemirno bije polusavijenim, ufitiljenim repom na sve četiri strane, dok lepu njušku okreće čas uz ulicu, čas na drugu stranu. Oči su mu radoznale, ali u celom stavu glave ima nešto od pojačane opreznosti, premda bi se moglo pomisliti da životinja jednostavno lenstvuje.

Iznad trotoara, na travnatom ckladu, njegova dva brata kopiraju stav i držanje psa na isturenom položaju, no ne tako revnosno i za nijansu nonšalantnije; međutim se jasno vidi da je trojka na zajedničkom zadatku i da imaju u vidu jedan, definisan posao. Pozadinci liče na onog sa ulice, do neprepoznatljivosti. Pokušavam da proniknem u konstelaciju ekipe.

Utom se začu zvuk automobilskog motora. Pas-stražar načuli uši. Odozgo se pojavi starinski, crveni volksvagen. Na pravoj deonici, bez gužve, povećavao je brzinu.

Pas se trže i ustuknu, do bankine; gledao je u dolazeću napast, koncentrisano i bez straha. Mislio sam da će, u zadnjem momentu, strugnuti u dvorište.

Ali se desi upravo obrnuto. Lagano se približavao kolima i, u mimohodu, zagna se na gvožđuriju koja je brundala i rigala beo dim iz auspuha koji je virio na anusnom njenom delu. Meta napada bio je zadnji desni točak, učinilo mi se: sama felna. Začu se krešendo laveža. Kola su odmicala, ali pas nije posustajao; u punom trku pratio je robusnog uljeza. U poteru su se uključila, jednako revnosno, i dva psa iz rezervnog sastava. Jurnjava se protegla na petnaest, možda dvadeset metara; čopor je zastao, očito ubeđen da je nepoželjni objekat, napast, džin (što god da je) osujećen i odstranjen. Ponosno su gledali kako se crvena buktinja udaljava od granica zapišanog poseda.

U prvom momentu sam pomislio da se radi prosto o neiskustvu mladih jedinki, snažnih pubertetlija željnih bestijalnih avantura. Držao sam da će, koliko do podne, prihvatiti neminovnost ulice, uvideti prave odnose u tom delu sveta i instinktom shvatiti svoje moći, svoje uloge i svoje interese i, ako ništa, domete realnih strahova.

Ali sam se grdno prevario. Psi su se disciplinovano vratili na svoju čeku i zauzeli početne pozicije. Ubrzo se ponovila scena podmuklog napada na automobil. Ovog puta su se ustremili na elegantni metalik mercedes kojim je šofirala, vozeći lagano i bez nervoze, nesumnjivo otmena dama. Tri crna uhranjena psa krvoločno su kezili vilice; pokazivali su oštre, bele zube, rešeni da iskidaju u komade nepoželjni objekat u tranzitu.

Tu sam video da je deplasirana jedna moja pređašnja usputna pretpostavka: da su psi ovako ili onako iritirani putnicima u vozilima. Ništa od toga; i treći, i peti i deseti lavež toga dana pokazao je da se tu vodi neki dublji, misteriozniji i zapetljaniji spor, da je počeo i da traje konflikt između jedne biološke vrste i okoline kao takve – nesporazum skoro genetski ustrojen.

Van svake logike, pojava me okupirala do srži; napustio sam posao planiran za taj dan. Uveče sam bio uznemiren i iscrpen.

Ujutru, posle zamorne i skoro besane noći, približavao sam se prozoru lagano, sa oprezom; srce mi je neujednačeno tuklo, a dlanovi se znojili. Iracionalno! Pogledao sam: u crnog psa na asfaltu, u dva crna psa na jarku. Da, nije bilo sumnje, oni će nastaviti svoj naum.

Pokušao sam tog dana da se urazumim. Pa šta?

Telefonom sam svom prijatelju, inače zoologu sa jednog univerziteta u unutrašnjosti (i, slučajno, kinologu amateru i aktivnom učesniku nekih smotri pasa kod nas), ispričao scene pod prozorom, trudeći se da unesem i malo ironije u opise; jer tema je delikatna, ako se bolje razmisli, tim pre u pokušaju reinterpretacije osobi koja o tome nema neposredan posmatrački uvid.

Prijatelj mi je otvoreno rekao da u tome “ne vidi građu za esej”. Skrenuo mi je pažnju na činjenicu (“naučna istraživanja”, podvukao je) da psi nisu, suprotno široko uvreženom shvatanju, naročito inteligentna stvorenja; odana mogu biti, duboko i uporno, ali to je neko drugo svojstvo “koje te u tom kontekstu ne zanima, a ako je suprotan slučaj, ja mogu da”…

Pokušao sam da ga vratim na temu odbrane teritorije, ali se on nije složio ni sa samim terminom koji sam sugerisao uzgred, da bude radna hipoteza. Odustao sam; ako već nije bilo saglasnosti oko rutinskih pojmova, kako da očekujem njegovu pomoć u elaboriranju maglovitih ideja u koje sam se upetljao?

Prođe nekoliko dana. Lavež pod prozorom, nasrtaji i jurnjava skoro su se ritmički ponavljali. Ponekad se trgnem od škripe kočnica (zvuk sličan munjevitom cepanju platna); otprilike pet posto vozača preuzima odgovornost za eventualnu smrt životinje koja kidiše na točak vozila. U stvari, moja simpatija je na strani tih retkih uviđavnih šofera i njihovo kočenje kvalifikujem kao stav i delo odgovornosti, a možda je prosto refleksna radnja, zaziranje od oštećenja lima šasije ili, u najboljem slučaju, malo savesti koja, dođavola, postoji. Na kraju, tu su i one (da li delikatne, da li neurotične, da li normalne) osobe koje se groze krvi, do fizioloških reakcija.

Posebno bučna i jeziva škripa kočnica uznemirila me je baš u času dok sam posmatrao na televizoru ko zna koju reprizu bizarne konferencije za štampu (tribine? mitinga?). Tri zvaničnika sedela su za stolom na izdignutom podijumu, svaki snabdeven krupnim, podesivim mikrofonom. Očito, onaj u sredini imao je dodatnu, isturenu ulogu. Krupan čovek zvonkog glasa, markantnog nosa, pomerao je odsečno glavu čas na jednu, čas na drugu stranu, sevao očima i govorio jasnim, kratkim rečenicama. Povremeno sam uočavao i sev zdravih, snažnih zuba. Njegovi krilni saučesnici nisu zaostajali u britkosti i rečitosti, ali se videlo da nastupaju iz drugog plana, doduše koherentno sa inicijatorom. Jedan je nosio naočari i uvek je, pognute glave, gledao iznad okvira u momentu kad je saopštavao misao koja mora imati razornu, kilotonsku snagu. Drugi je imao nezdravo buljave oči, za koje se može pretpostaviti, verovatno nepravično, da pripadaju narkomanu. Pojačao sam ton, napregao sluh; mada sam znao šta govore.

Kolovođa je upozoravao da ne smemo sedeti skrštenih ruku. Postoje oni koji nas love, da budemo informisani. A ne smemo biti informisani. Od informisanosti do domaćih izdajnika samo je korak. Uvek su to samo strani plaćenici.

Onda je Buljavi vitlao nekim papirom kojeg je nazivao dokumentom “crno na belo”. Izneo je uverenje da je “Amerika običan patrljak, privesak ili otpadak Evrope”. I to je moguće samo zato što je Evropa “umorna”.

U sali, ljudi su nešto pisali.

Zvaničnik sa naočarima pozvao se na nihilizam Starog kontinenta, koji je u stvari moguć jedino zato što živimo u bezbožničko vreme. Nihilizam je proizvod opsednutošću naukom, tehnologijom i industrijom, a sve zlo je fundirano matematičkim kvaziumom. Je li to uspeh? Problematičnost ovog uspeha sve više izlazi na videlo. Suočeni smo sa pretnjom opstanka ljudskog roda. I to u celini. Iz Bića će, bezbožnici iz našeg okoliša, iz Evrope i Amerike, iščirikati sve ono iracionalno bogatstvo imanentno Čoveku, koji je slamka, ali slamka Poslanja od Postanja. I obavezno među vihorove. Zaboravimo li to, iščeznućemo, no ni to nije najgore: istrebiće se i sam rod ljudski na Svetu.

Ponovo je kormilo preuzeo čovek sa nosom. Odrezao je sledeću misao: Napor i naprezanje je ono što određuje ljudski život, a ne opuštenost i lagodnost.

U sali je mlada devojka u džinsu, na ove reči, naglo ukočila pogled u heraldiku iznad govornika i počela da grize grafitnu olovku; blicevi su jače i frekventnije zablještali.

Hoćemo li, pitao se govornik sa pojačanim žarom, mi i dalje prihvatati, slepo, tekovine evropske nauke i tehnologije i spokojno nastaviti da zajedno sa belosvetskom (krčanje aparata, nejasno…) učestvujemo u pustošenju naše planete Zemlje? A srpski narod (minus oni koji su sami sebe izopštili plaćeničkim odnosom sa nalogodavcem iz inostranstva) danas je na braniku Evrope, kao baštinik Jedinog i razložno utemeljenih Vrednosti.

Ako se ovaj tempo, slobodno recimo ludački tempo, nastavi, šta drugo može proisteći ako ne sveopšta katastrofa i integralno uništenje – nadovezao se Buljavi. Razum bez uma (uprkos Hegelu!) sigurno je nešto neljudsko, nešto potpuno nečovečno. A mi ćemo se, podvižnički potruditi: makar da ne bude večno. Mi smo zarodiš spasa na Globusu. Teror kapitala razara život. Kako sreće da je samo na Balkanu. Svuda! A najviše su ugroženi oni koji ni nisu svesni globalne nesreće u kojoj već grcaju. Mi smo počeli, a početka našeg neka se za početak plaše izdajnici u našim redovima (ponovo mahanje papirom). Na Internetu se može naći da je Johan Galtung, sociolog, izjavio kako je Zapad beskrajno arogantan; kako će nas pojesti i to jednog po jednog kao što mi jedemo ćevapčiće… Gospoda je vrlo često upotrebljavala svezu jer ; verovali su da znaju prirodu naroda, da je tvrda vera u jera; gledaoci će ih prihvatiti kao tri jerarha…

Tog momenta su se resko oglasile kočnice i tren kasnije čuo se tup, jak udarac pa kratko pasje skičanje i životinjski ropac.

Ujutru, samo su dva psa bila na zadatku. Obuze me sažaljenje, uzaludno, bezrazložno i, valjda, toliko ljudsko. No primetih, posle ručka da ponovo dva psa dežuraju iza onog najvičnijeg, na prometnici. Obrisah zamagljene naočari: da, opet crni pas. Na upražnjeno mesto pridružio se neki crni pas. Ne od iste vrste; bio je crnji, i šape su mu bile crne, a stomak mrk. No činio je što i ostali u čoporu. Zaletao se i on zdušno, bez predomišljanja, bez analize posledica, uvek iznova ubeđeno i sa beskrajnom mržnjom prema zahuktalim, poliranim drumskim lađama, među kojima je bilo, i to neretko, i neospornih lepotica, pravih malih čuda savremene svetske autoindustrije.

Ali nije to bila jedina novost. U pozadini sam nazreo nekoliko kučadi, koja se ranije nisu smucala u ovom ataru; očito, nedavno su pripitomljena i dozvoljeno im je da koriste teritoriju, uz pristip ostalim privilegijama proporcionalno ulozi i značaju; pridošlice su bile nedisciplinovanije, bez striktog zadatka, bez radnog vremena i bez definisanog mesta. Videlo se, međutim, lako: da čine celinu sa trojkom, da su ukomponovani u kolektiv i da poštuju globalni proces. Kasnije su ti četvoronošci primećeni i na pozadinskim lokacijama, tamo gde se prošle zime okucila neidentifikovana kuja, oko grma kleke, pored malog parka i peskovite oaze u njemu.

Desilo se nekoliko puta da su psi lanuli na prolaznike trotoarom ulice Piva Karamatijevića. Čini mi se, pored svih dilema, da je to bilo slučajno, netipično; prosto, iz duga vremena, kad bi se desilo da dugodugo nema četvorotaktnih mašina u šumećem nadiranju niz ulicu. Opisaću dva takva slučaja.

Jednom su psi osmotrili mladu devojku na modernim, visokim i krošnjastim cipelama, a te cipele su imale horizontalnu rupu na petama. Čulo se kratko, pakosno režanje, potom dva ili tri reska laveža. Devojka se trgla i, ne verujući, hitro prešla na drugu stranu ulice; trapavo je žurila u nemogućoj obući, posrtala i brižno se osvrtala; kao omađijan, netremice sam gledao u cilindričnu rupu na petama. Incident se završio bez posledica.

Drugi put je naišao mladić, zalizane crne kose, visok, mršav, pedantan, sa ukusnim buketom cveća; njega su napali bez premišljanja, dosta bezobrazno, pratili smo tu scenu sa prozora (pridružila mi se supruga, dok su sin i ćerka samo na tren dotrčali i brzo se povukli u drugi deo stana): opkoljen, pešak se zbunio i prepao, gledao naizmenice u buket i u pse. Stao je u zaprepašćenju da se to događa u sred glavnog grada. Nije očekivao prepad. Najmanje se događaj uklapao u njegove čedne namere, u perspektivu puta, konačno u mentalitet sredine, tradiciju, sklop podneblja – bio je gotov da zavapi za pravdom. Ali nije odustao, čekao je da prođe vreme i isplatilo se. Pribrao se i ćutao. Napadači su porazmislili, ne mislim da je to bila neka duboka odluka. Prosto ih je prošao nadrealin (knjiški ispravno: adrenalin). Sa izrazom dosade, možda i prezira, polako, psi su odustali i povukli se na svoje linije. Mladić je nastavio pređašnjim pravcem i smerom, sa nešto remanentnog straha, ali odlučno i uvređeno. Posle dvadesetak metara osvrnuo se krajičkom oka a onda pustio korak da nadoknadi vreme.

Iznosim interesantan podatak: iskaljene mržnje u odnosu na penzionere nije bilo. A prilika je dosta, ima ih u svako doba dana na ulici, ne samo izjutra kad se vraćaju sa pijace. Mnogi vuku kolica ili tegle šarene torbe sa uličnom robom iz domena sive ekonomije. No, kreću se lagano, govore monotono i gaze pribrano, ostavljaju utisak temeljnog kompromisa. Oni su autentični ambijent, u najboljem smislu čine prirodnu celinu sa naseljem; kao god što se životinja neće zaleteti zakrvavljenih očiju, nakostrešene dlake i iskeženim očnjacima na klupu pod brestom, na kandelabr ili statični objekat pred bakalnicom, tako ni penzionerska populacija ne iritira obesne skitnice. A respekt (ili ignorisanje?) je obostrano; još nisam primetio da ovi stari ljudi uopšte znaju išta da posvedoče o bizarnoj bitki koja se opisuje u ovoj priči: ništa pod nebesima nisu primetili. Siguran sam da neće u ovim opisima prepoznati stvarni njihov gradski kutak.

Dok ovo zapisujem, možda sam i nepravedan. Pa ja ne vidim sa svog prozora da ikog od meštana, ne samo vrle i trpeljive starce i bake, iritira ovaj zaprepašćujući konflikt tri crna psa i pseće kamarile sa okolnim svetom, nadolazećom tehnologijom i graničnim civilizacijama! Više od toga, ne zastanu, ne osvrnu se na dnevno pozorište. Jedan jedini izuzetak ću pomenuti.

Povremeno, posle doručka, šeta trotoarom starica. Odevena je u crno, ima šamiju na glavi, njom pokriva i dobar deo čela (jedva da viri pramen sede kose). Šamiju vezuje pod uskom bradom. Nosi crni pleteni pulover, sa dugim borkom iz kojih vire koščate šake; pulover se zakopčava sa pet ili šest malih dugmadi. Suknja od grubog platna pada joj do gumenih opanaka, koji kao da se nastavljaju iz vunenih čarapa. Dok pobožno hoda, drži ruke pribijene uz mršave butine. Ima isturene jagodice. Usne su joj stisnute i nešto povijene naniže. Na ukočenim očima i izboranom licu nosi izraz neke nepravde koja joj je surovo naneta, ali davno, davno.

E, ta žena redovno zastane da osmotri besni, bučni napad pasa na automobil. Jednom se i prekrstila, ali to više nije ponavljala. U kritičnom momentu kad se ćuša približava felni od sjajnog, otpornog, legiranog aluminijuma, ona se povije u pasu i napregnuto gleda. Onda još dugo stoji, kojiput se osvrćući, kao da merka je li ona jedini svedok. Posle nastavi da hoda niz ulicu, pobožno. Ali jasno vidim da je okupirana nepojamnim životinjskotehnološkim metežom koji samo što se okončao, da bi svakog trena mogao ponovo da se razbukta, obavezno iracionalan, bez izuzetka pun neutihnule mržnje.

Meni se čini, da poznajem tu osobu. Da nije to sećanje na moju majku? Ali, ne; neka druga asocijacija je u pitanju.

I ovog momenta sam siguran: tako izgleda lik sa onog poznatog linoreza Piva Karamatijevića pod nazivom ŽENA.

(Drvo o kom nisam znao ništa, i pored kojeg sam godinama prolazio ne uviđajući njegovu izuzetnu unikatnost zove se ginko. Do podatka sam došao analizom lista; list sam presovao, sad liči na fosil. Posredstvom softvera na kompakt disku Encyclopedia Britannica očitao sam sa monitora svog kompjutera relevantne podatke iz odrednice ginkgo. Reliktno drvo, ginko potiče iz Kine; ovaj živi fosil, genetska je poruka iz periode Perma, u paleozojskoj eri – pre oko 250 miliona godina. Neosetljiv na insekte, na gljive, na hladnoću, na aerozagađenja megapolisa, sa drvetom neinteresantnim za stolare, ginko se održao do naših dana i dalje traje kao ukras i senzacija.)