ŠTRAUS U PALAČINKARNICI

Poslednje leto drugog milenijuma ispade žarko. Još u rano proleće imali smo dana kada su temperature i posle zalatka sunca bile iznad dvadeset pet stepeni; u nedelju dvadeset trećeg aprila narod je gasio žeđ u pivnici Skadarlije po pravoj letnjoj žezi. Bili smo blizu tridesetog podeoka onog dvanaestog aprila kada se u Beogradu čulo kontroverzno probijanje zvučnog zida. Novine su javile da je sreda, četrnaesti jun, bila blizu vekovnog temperaturskog rekorda. Črtvrtog jula, vozovi prema moru su mileli, na četrdeset stepeni celzijusa omekšale su tračnice. Pasje vrućine zadržale su se i u avgustu; dvadeset drugog su termometri u hladu pokazivali više od 41 stepen, bilo je opasno kretati se po osunčanim ulicama. Slavija je ključala, ličila na tiganj u kome se lako moglo da isprži jaje (neke novine su i donele sutradan sliku takvog morbidnog opita).

Noći su bile teške, besane. Ugreje se beogradski asfalt, ispeče beton solitera, bije jara kao da greje noćno podzemno sunce. Danima nije bilo daška vetra. Znojili smo se u pregrejanim posteljama i tek pred zoru hvatali po sat-dva nervoznog sna.

Mladi mašinski inženjer Miloš proveo je to sušno i neurotično leto za kompjuterom, na četvrtom spratu, pod betonskom pločom jedne stambene zgrade u naselju Braće Jerković. Pretraživao je internet mrežu, za potrebe firme u koju beše ušao posle diplomiranja, negde početkom godine; tražio adrese, gledao reklame, skidao ponude. Linije su često preopterećene, prohodnost informacija mala; valjalo je birati časove kad linije nisu zagušene. Kasno noću posao je išao brže – morao je zakidati od onog najlepšeg sna.

Tek za Veliku Gospojinu osveži. Nameravao je da se tog dana odmori u dugom izležavanju sve do ručka. Ali se taj plan izjalovi neočekivanom besnom zvonjavom na ulaznim vratima. Dva ćelava mladića nudila su besplatan primerak radikalskih novina Velika Srbija. Pospan, mrzovoljan, hteo je da otpočne svađu i pripremao je rafal argumenata o nekulturi, no odustade – čak uze ponuđene novine. Pio je kafu i prelistavao u njima debele sudske dosijee i reprintovani arhivski materijal; sve je imalo za cilj da se kompromituje neka ličnost. Na kraju je shvatio da je ceo broj posvećen obračuna dva kuma, šefova političkih partija. Izvučen je krupan naslov, zaključak, da je jedan od kumova (prilaže se unezverena fotografija) narkoman, a sud u palati pravde je stao svojim autoritetom iza te blasfemije.

Nađe u elektonskoj pošti poruku koja ga razgali: prijatelj Igor, student italijanskog jezika predlaže da se vide naveče u palačinkarnici Amico; okupiće se zanimljivo društvo, gosti iz Evrope…

Ali pre toga desila se nenajavljena poseta. Pojavila se očeva sestra od ujaka, koju Miloš vidi prvi put. Sa prirodnošću i lakoćom koja je svojstvena ljudima u nevolji (ona je to zaista), pribavila je adresu stana i prosto stigla. Ima status privremeno raseljenog lica, koje će se jednom vratiti u Đakovicu; takvo se lice ne izvinjava, nikada i nikome; jer je svakome laške nego izbeglici (u humanitarnim kampovima kažu privremeno raseljeno lice, ne i izbeglica; ali to je samo kad se deli pomoć). Nada (ona se zove Nada) je gluva. Došla je u prestonicu da podigne aparat za sluh. To je skup aparat, košta osamsto maraka. Aparat je dobila na poklon od japanskih humanitaraca. Do ručka Miloš sluša priče koje može da ispriča jedan iseljenik sa Kosova. Miloš sluša sa dosta pažnje; već duže veruje da će jednom imati vremena da napiše esej Nelogične strukture u psihi našeg čoveka; ili nešto u tom duhu. Čak je otvorio fasciklu za skupljanje karakterističnih fragmenata, i uopšte ima već pozamašnu faktografiju u tom smeru. Sad sluša priču o popu koji je nađen izubijan pored svog automobila u gradu B. i živo se raspituje, da bi dopunio detalje: Gepek je bio otvoren? U gepeku probrana roba iz humanitarnog magacina? A Kolo srpskih sestara? To ponovi! Noću!?

Jeli su pržen krompir. Miloš je napravio i salatu od paprika. Nada je debela, jede mnogo, i sve.

Privremeno raseljeno lice otišlo je nešto posle tri, zapisao je inženjer Miloš u svoj dnevnik. Nadalo se da će stići da obiđe za dana i engleske humanitarce. Ima razrađen plan da uknjiži šest toplih ćebadi. Sad dobro čuje. Lice je izjavilo da ćebe kakvo ja imam, nije kvalitetno. U eseju ću svakako naglasiti da nekultura, iznutra nesvesna, mora biti u sprezi sa nelogičnom strukturom ličnosti.

U sumrak je krenuo prema centru.

Na izlazu iz zgrade, primeti letak u poštanskom sandučetu. Bio je to čudan politički prospekt anonimnog naručioca. Potpuno pometen, Miloš je razabrao da letak prikazuje mladića pod punom ratnom spremom, lepog, zdravog, kakvog su crtali najtalentovaniji među Gebelsovim slikarima. Vojnik je visoko razvio barjak sa simbolom crno-bele pesnice; taj simbol je i na šlemu; i na crvenoj redarskoj traci na levoj nadlaktici. Krupnim slovima pri dnu piše: Madlen jugend. Šta to treba da znači? Pozlilo mu je pre nego što je pročitao, na drugoj strani, Zapad (decoubice) dreši kesu za svoje štićenike u Jugoslaviji. Letak je kama, zapisaće sutradan mladi inženjer; kama se oštri nekulturom, sečivo se namiče brusom nelogike; skupi, kvalitetni, višebojni papir-kamu odložio je u svoju radnu fasciklu; letak postaje radni materijal budućeg eseja.

Bili su predizborni dani. Moraju li oni da zadišu na dečiju krv? Nelogičnost je uvek u krvi. Jer je proterana iz mozga.

U palančikarnici ga već čeka Igor i njegov novi poznanik Ivo Štraus; sa njima je Ivova devojka, Italijanka Eliza i njena drugarica Paola.

Ivo Štraus je bio Istočni Nemac. Sada je samo Nemac. Rođen je u Istočnom Berlinu. Sada živi u Berlinu. Za komunističkog režima završio je osnovnu školu i nije stekao reference da može nastaviti srednju školu. Posle ujedinjenja Nemaca, sa 26 godina upisao je gimnaziju, a potom i fakultet filoloških nauka. Ivo solidno govori češki jezik. Milošu je još uvek tajna, zašto Ivo govori češki jezik; možda zato što je Ivo? Gleda ga dugo, ispitivački, ali ne miče dalje od te hipoteze. Gospodin Štraus ima i jedan skroman biznis: pravi internet prezentacije, za potrebe nemačkih turističkih agencija, atraktivnih čeških ponuda.

Ivu je sada koja godina preko trideset; prijatnog je lica, dobrodušnih obraza. Već je proćelav. Plav, sa naočarima. Vitak je, srednje visine. Nosi skromnu odeću, majicu i farmerke.

(Naručene su četiri porcije palačinki sa malinama.)

Mladi Štraus želi da u okviru svojih studija dublje izuči istoriju Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka i prvih decenija dvadesetog veka. Zbog toga ulaže silnu energiju da ponešto nauči od srpskog jezika, ne bi li mogao da uspešno čita dokumenta u originalu. Zasada zna nešto srpskih reči, odslušao je jedan semestar. Potrebna mi je azbuka, tečno je rekao u jednom trenutku. A malo kasnije ponovio; mi treba azbuka. Meša češki i srpski, što Milošu i Igoru dobro dođe: više se shvati, često dokuče smisao muzikalnog i uglađenog slovenskog jezika.

Posebno želim, govori Ivo povišenim glasom da nadvlada uličnu buku i razgovor gostiju koji dolaze i odlaze, znate šta, posebno želim da toliko ja vladam srbskim da mogu čitati Iliju Garašanina u Vuka Karadžića, kako su oni to rekli. Misle da je Vuk Karadžić bio progresivan kad je rekao da su Srbi, Hrvati i Muslimani – jedan narod. Srbi, svi i svuda – veli da je video tu Vukovu rečenicu na nekoj od njegovih knjiga.

Štraus pohađa intenzivne kurseve na filološkom fakultetu. Povremeno polaznici putuju po Srbiji, da vide zemlju i upoznaju ljude, da posete crkve i spomenike, navrate u gradske biblioteke i pojedine muzeje.

Na fakultetu su Ivo, Paola i Eliza dobili skripticu sa tekstovima probranih Srpskih pesama. Imali su i treninge solfeđa; on počinje da peva Još ne sviće rujna zora; Paola ga prati iz drugog plana. Ivo peva sa onim odsustvom snebivanja koje je svojstveno strancu kad od srca hoće da pokaže svoje novopečeno znanje. Požljivo ga gleda šankerica, pri tom nesvesno vrti prsten na svojoj desnoj ruci; obliva je rumenilo i skoro da bi i ona propevala. Potom ljutito uzima krpu i čisti poslužavnik.

Igor uzima zbirku tekstova, prelistava. Ah, kaže, evo i nezaobilazne partije: Oj, golube. Paola savija glavu, gleda i kaže, tu baš nisu obradili, melodija joj je nepoznata. Pa, dodaje Eliza, o čemu govori se u tim strofama?

No pre nego je završila, Miloš odgovara – pevajući. On lepo peva, ritmično, zvonkim glasom, kao bivši apsolutni sluhista Kragujevačke muzičke škole. Otpevao je nekoliko početnih taktova i dodao da su to obavezni songovi svake ovdašnje žuraje. Zato je i Ivo radoznao, moli da mu se prevede tekst; privukla ga je arija, on sluti da je po sredi neki emitivni slovenski slom. Pa brzo dodaje, da mu se sviđa naša kultura. Igor i Miloš ćute, dok pokušavaju da ponude što uspešniji prevod te narodne pesme. Miloš je najednom dosta zabrinut; tužno gleda u šankericu, ali je ne vidi; on mrmlja: oj, golube, moj golube, ne padaj mi na maline! Ružo crvena… Odjednom, radoznaloj trojci iz Evrope daje ovakav prevod:

Oh, thou dove

Oh, my dove…

Na licima slušalaca napregnuta pažnja i tragovi ozarenja. Igor gleda u svoj prazan tanjir i kašičicom crta neke figure po porcelanu. Miloš sklapa i treći stih:

Don’t fall on strawberries.

Igor primećuje malu pometenost kod Miloša; pravi kratku pauzu, ne može da se seti engleske reči za malinu i umesto raspberry kaže strawberry; misli da je to dovoljno, i sasvim u duhu pesme i Igor jedva primetno klima glavom.

Ali se nešto čudno dešava sa Ivom i dve Italijanke. Štrausu se zamrzao mali grč na desnoj jagodici i gleda neodređeno, ukoso. To traje nekoliko sekundi, svi ćute. Onda Paola, koja solidnije od ostalih govori srpski, počinje tihim glasom.

Oprostite, sjajno je, ali ipak… da li si baš tačno preveo? Mislim, onako, kako kazati…

Miloš moli da završi još jedan stih:

Red, red rose.

U stvari, ne razumem, dodaje Eliza, izvinjavajućim tonom i diskretno se meškolji na stolici.

Na to Miloš izjavljuje, odjednom miran i pouzdan, da je prevod tačan; to jest, dovoljno tačan; pardon, ne tačan formalno lingvistički, to ne, ali je suštinski duboko tačan. Tekst baš tako glasi, pisac teksta, ko god da je, hteo je to da kaže, i on je to rekao, molim. U međuvremenu je razjašnjena i mala nepreciznost oko vrste voća.

Ovo nije umirilo Štrausa. Sad ga je okupirala poslovna ozbiljnost, tako reći stručni ponos se probudio u njemu. Ipak, golub pada na maline? Pada na maline. Ne sleće, nego pada; mi inače imamo glagol sletati. Igor interveniše, sada i on ozbiljan: ni sletanje ne bi sasvim otklonilo intelektualnu mučninu.

I posle svega, ružo crvena? Baš tako. Ali zašto? Ne znam. Pa, ne sledi! Nikako ne sledi. To pitanje se kod nas ne postavlje. Ljudi prosto pevaju. I ne mucaju na tom mestu. Nikako, naprotiv! Ništa im nije neprirodno? Kako neprirodno čoveče, generacije Srba to pevaju, još nisam čuo ton sumnje, da je neko pometen, zatečen.

Možda? je vrt ruža u blizini. Ne mora da znači, čak je malo verovatno. Uostalom, sasvim nebitno; ništa se time ne bi otklonilo. Ljudi pevaju. To je sve. I postoje neke reči. Uzgred, postoje reči. Ne može se bez reči. Ali, tu je melodija. U stvari, čovek kad peva, oh hoće da peva. To je nov, samosvojan kvalitet.

Ipak, postoji tekst. Libreto, tako reći. Postoji priča, neki smisao. Nešto se želi saopštiti (jeste!), melodija samo pomaže… Samo? Nisam sasvim siguran, je li melodija tu ono samo.

Razgovor postaje nevezan, za zbunjujućim kratkim upadicama i Ivo predlaže mali rezime: Golube, ne padati na maline, crvena, crvena ružo. U redu, neka prevod; ali kako glasi prozni prevod, koji donosi samo smisao rečenice. Obeshrabren, Miloš kaže, ne znam, i sam sam zbunjem. Zbilja, upada Igor, nismo do sada o tome raspravljali…

Svejedno, brzo se ubacuje Eliza, idemo dalje. Ubeđena sam da će sledeći stihovi sve postaviti na pravo mesto i doneti razjašnjenja. Ali Miloš nije ubeđen. Pesimističan je i Igor. Oni odustaju od daljeg prevođenja. Odjednom su šokirani celom pesmom, kao i pojedinostima. Ne mogu da veruju svom rezonu. Ne znaju, na čemu se drži cela ta tvorevina. Na čemu opstaje decenijama? Jasno, ne može sve da se prevede. Ali bi moralo biti nesporno ovo: spoj reči i unutrašnja logička koherencija… Nije reč o tome, da je tekst banalan, kaže Ivo. Evo, ja ću vam reći dosta nemačkim pesmica – proste su dovoljno. Nisam hteo reći, to o banalnosti.

Miloš je slegao ramenima; nešto gore od banalnosti. Odsutno je mislio na svoj projekt Nelogične strukture.

Ali, palačinke sa malinama su perfektne, uskliknula je Paola. Svi su se smejali.

Ja bih jela još palačinki, rekla je Eliza.

Porudžbina je glasila, za Elizu.

Stizale su tražene porcije, kad je Ivo spustio ruku na Miloševo rame: Jezik je čudo. Uporan sam ja. Učiću, kako tek da razumem Garašanina? A ti si čitao Garašanina?

Ne, rekao je Miloš.

I Načertanije se ne peva, pokušao je da se našali Igor. Bar meni nije poznata melodija…

Preko zalogaja smejale su se Paola i Eliza.

Sviđa mi se i vaša kultura i Jelen pivo; bolje je od češkog piva, ozbiljno je rekao Ivo Štraus dok je izlazio iz palačinkarnice Amico.

Njegove reči su se jedva čule: kloparao je krakati helikopter iznad crne Beograđanke.