šETA ON KUČE

Sjedim u busu 26, čitam knjigu Miloša Vasića Atentat na Zorana. Uzbudljivo štivo, a može se konzumirati i u gužvi gradskog prevoza. Baš sam sa pažnjom pročitao ovaj pasus na strani 267: “Kad je o vanrednom stanju reč, Kosta Čavoški i dalje je guru i prorok nove vlasti DSS: osnovna linija napada na “Sablju” formulisana je u istom tom komentaru “Zločinci na vlasti” (u “Glasu javnosti” od 5. maja 2003.) Tamo senator republike Srpske kaže da je “prvi nedopustivi prestup bilo samouvođenje (sic!) vanrednog stanja”, pa onda ustavno-pravnom kazuistikom izvodi zaključak da je “naredba v.d. predsednice Nataše Mićić o uvođenju vanrednog stanja i potonjem protivustavnom suspendovanju ustavnih sloboda i prava teška zloupotreba vlasti koja će, pre ili kasnije, morati da bude kažnjena, najverovatnije već posle prve smene na vlasti do koje će neizbežno doći. I već sada možemo zamisliti Natašu Mićić kako, zbog dobrog vladanja, na poljoprivrednom dobru nekog od naših zatvora plevi luk i okopava kukuruz.”

Pravim pauzu, da razmislim zašto je baš jedan profesor univerziteta apologeta zločina, frontmen mafije i ubica… Bus ide blagom nizbrdicom ulice Maksima Gorkog, još malo pa ćemo proći pored broja 28 - tu je sa druge strane spomen stambena zgrada na mestu gde je pala NATO bomba 1999; gledam kroz prozor i zamišljam ona kriva usta, one ramene uši, onu blindiranu ćelu koja je pronijela svijetom bruku Pravnog fakulteta u Beogradu. Kad, gle:

Razminusmo Kostu Čavoškog; lijevom rukom drži povodac krupnog, crnog psa, klempavih ušiju, krivih usta iz kojih povremeno izlazi balavi jezik; tačno je jedan sat i trideset tri minuta popodne, prva vrućina na početku proleća (subota, 26. mart 2005.)

Džukela dahće, koračaju uporedo trotoarom.