SAVRŠEN POSAO

Priča teče otprilike ovako. Ministar Vujović ulazi u poštu da podigne novac sa računa; on je tog momenta građanin, stranka. Službenica uljudna, traži ličnu kartu. Stranka nema ili ne da dokument. Stranka larma i čeka da ga službenica prepozna. Službenica istrajava na propisu. Ministar traži arbitražu. Dolazi gospođa, nadređena službenici. Ni ona ne prepoznaje stranku i objašnjava zakonsku stranu postupka.

Ministar zove kolegu koalicionog partnera koji je nadređeni nadređenoj. Jada mu se da je neprepoznat.

Epilog: Dve savesne osobe bivaju ekspresno prebačene sa Dedinja u Mladenovac. Po potrebi službe, naravno. Mladenovac je opština u Beogradu. Savršen posao.

Učini mi se da u meni nema tolikog kapaciteta da bih bio u stanju da potegnem besprimerno nevaljalstvo takvim povodom. Pa sve da sam nesporni sin Naroda. Pa sve da sam komesar Partije, Cije, Evropske banke ili MMF ili bilo čega i koga.

A možda se i varam. Toliki su ponori u čoveku u kojima klokoću lave važnosti i zloće, kazani u kojima ključa nadmenost i iz kojih isparava zelena sujeta neopisivog zadaha.