SAMOUBISTVO

Mladić je napregnuto zurio kroz zeleni i svetlucavi vazdušni koridor u parku. Sa klupe, pažljivo sam osmotrio njegov poluprofil. Nos klasičan, stabilan; u korenu širok, završava se skoro kao šiljak, sa neznatno proširenim nozdrvama. Izraz lica odlučan; zategnuta koža na jagodicama i lako nabrana u uglovima iza očiju odaju duboku fiksaciju na cilj koji se ne da lako uočiti i sagledati. Brada kontrolisano isturena, na sredokraći između iznenađenja i energičnosti. Kosa gusta, čekinjasta, začešljana naviše preko okrugle lobanje; retki naleti vetra klize preko dva ili tri krupna talasa čvrstih vlasi. Čelo široko, bez bora, ali valovito. Ne, ipak se nazirala kratka vertikalna bora iz samog korena nosa; ili će kroz neku godinu tu biti bora? Obrve guste i tamne. Donja usna nešto uža; uglovi usana uvučeni (nagoveštaj blage uvređenosti; možda i stav iščekivanja). Usta u celom ukazuju na iznenadnu začuđenost i razvijanje osećanja depresije. Uredno obrijan, pod nosom mu se otkriva potencijalno prostrano brčište, sa razuđenom gornjom usnom, refleksno naprćenom.

Obližnjom Alejom heroja prođe grupa od desetak đaka. Imaju petnaest, ili šesnaest godina. Gledam na sat; pomišljam da su iz obližnje Ekonomske škole; deo jednog razreda, vreme posle trećeg časa?. Bučni, šutiraju na stazi velike krpe žutog platanovog lišća i bez interesa prolaze pored nas. Ni mladić nije ničim pokazao da mu je ushićena grupa đaka poremetila popodnevnu koncentraciju. Ali mu je moralo pasti na um kako je, u njihovom uzrastu, bio žilavije konstrukcije, ozbiljniji, sa jasnijim planovima, konkretnije ambicije; i sa starijom facom.

Zapalio sam cigaretu. (Mladić nije pušio.) Sa poprečne staze približavala su se dva radnika komunalnog preduzeća. Mlađi je gurao kolica, stariji nosio lopatu na levom ramenu i brezovu metlu u desnoj ruci. Pažljivo sačekaše da prođe otmena starica bele kose ispred koje je veoma agilni unuk žustro vozio svoju Formulu 1 sa pogonom na akumulator. Radnici zaustaviše kolica na metar od mene. Rekoše da im je žao, ali će morati da pokupe unapred pripremljenu gomilu smeća. Ćutke slegoh ramenima i kratko pogledah hrpu na koju sam upravo bacio opušak.

Ponovo usredsredih pažnju na mladića. Ne beše promenio položaj, stav i izraz. Možda primetih nov umor na njegovim ramenima dok se upinjao da kroz oktobarsku sumaglicu dobaci sumoran pogled do padina Šumarica. Primetih da iza njegovih leđa prođe jedna prilika, pa odmah zatim druga. Podalje, iza debelog platana srebrne kore virilo je jedno lice, povremeno nestajući. Bože moj, to su malopređašnji srednjoškolci u igri čičura, šta drugo?

Na samom zalatku, progreja. Niz grane, po travi, prosuše se žutonarandžasti dukati hladne svetlosti. Učini mi se, On se prenu. Okrenu se. Čuo sam reči iz tog pravca:

− Što sam se peo?

Na grani starog kestena spazih dečaka. Iz senke, devojka je pokušavala da mu nešto objasni; pokazivala je na sasvim drugo drvo, sa gustim četinarskim iglicama. Dugi prostor između vitkih grana dva drveta preletela je mlada veverica. Video sam kako elegantno i moćno krmari kroz vazduh, za tren je bila silueta na belom oblaku.

Pogledah na postament. Na uglačanoj strani svetlog mramornog paralelepipeda (komad sa Venčaca) dimenzija 30x40x150cm videh ostatke crnih slova; tekst su prekrivale kraste zelenomodrih mahovina, waterproof sprejevi i golubiji izmet.

Žurnim korakom krenuh ka Narodnoj biblioteci grada K. Poprsje se, iznenada, obruši sa zapuštenog kamenog stuba na nedostojnom temelju, prema tlu i korenju starog bora krivulja (Pinus mugo), između pačavri ispucalog asvalta; opet se čuo glas iz neodređenog pravca:

− Žali bože bronze. Ovo se neće dobro završiti…

Zadihan, na stepeništu drugog sprata sretoh bibliotekarku; plavuša srenjih godina; prijatnog lica dama, skromno i otmeno odevena. Zastade, podozrevajući da sam zakasneli posetilac. Molio sam za razjašnjenje ko je mladi tridesetogodinjak, narodni heroj; zbunila se i brzo pitala, kako se zove? Vlažna klima, pokušao sam da se opravdam, mrazevi i huligani oštetili su slova na ploči i sve što sam mogao pročitati ovde je na ovoj ceduljici:

S….z.. .rag…ć T…

Službenica je strpljivo proučila papir. Onda mi reče, kako se boji, da je podataka premalo. Drugi put dođite − svakako na vreme − i sa potpunijim podacima, opomenu me učtivo.

Na poluspratu, na proširenom delu stepeništa, okrete se još jednom i pogleda me; bez razumevanja, i bez osude.

Shvatih da je moj položaj, sada i ovde, neodrživ: bilo je glupo još stajati; naviše je bilo besmisleno, a jedina razumna opcija: silazak, neobjašnjivo me je iritirala…