Milos

moram da priznam da nešto suviše nadrealno postoji u ovoj tezi iz
subotnjeg (inače u ostalim delovima odličnog) članka:

Potrebno je i (iz)graditi blisku vezu između nauke i novinarstva. I to
ne kroz “šarene strane” na kojima će obaveštavati o neimenovanim
naučnicima sa teško izgovorljivog Univerziteta koji stvaraju četvrtaste
lubenice ili fluorescentne prasiće. Naučne činjenice gaje zavidno visoku
dozu istinitosti i zato njihova upotreba kao čvrste informacije u javnom
govoru može samo pomoći u demistifikaciji i demitologizaciji javnog i
privatnog govora i mišljenja.

i to ne samo sa strane novinarstva (bez obzira na potrebu novinara da
kao senka prate političke igre - kada političari vaspitavaju narod, tek
onda to čine i mediji - tako da se ponekad javlja osećaj da su
političari na platnom spisku medija, da političari postoje samo zato da
bi medijima davali prostor za postojanje - pitanje je da li bi postojao
Qrir da ne postoji Palma, ali je i ogromno pitanje da li bi Palma stigao
do Betovena da nema Qrira).

mislim da bi se i nauka opirala ovoj vezi. iz više razloga:

pravih popularizatora nauke, (onih ljudi koji  - na primeru fizike -
umeju da objasne da smo znali da atomi postoje i pre pojave elektronskog
mikroskopa zbog same činjenice da hodamo kroz vazduh), ima suviše malo.

(opet) na primeru fizike primećuje se pojava ogromne administracije u
evropskim i američkim (što će reći svetski priznatim) naučnim časopisima
koja de facto strahovito komplikuje objavljivanje članaka (čisto sumnjam
da bi Ajnštajn 2007 godine mogao da objavi sve one članke koje je
objavio 1905), koja nauku elitizuje i, da li svesno ili nesvesno, dovodi
u stanje samozadovoljnosti (objavljivanje članka u časopisu je toliko
rudarski posao da na kraju autor gubi snagu za dalji rad na temu
obradjenu u članku), koje je najopasnije stanje - nauka je tu da služi
svima izuzev sebi.

puno pozdrava

mb

… dosao sa puta (Groznjan, Istra) juce uvece, pa otud tek sad odgovaram.

Nulto, mali disclaimer: onaj “prednaslov” (“mogu li nauka i novinarstvo
biti na istom poslu”) i izvlacenje na vidno mesto pasusa kojeg si i ti
ovde problematizovao - nisu moja krivica, to rade urednici. To ne znaci
da ne stojim iza pasusa kojeg sam napisao, ali je naglasak bez moje
volje (ali nisam ni protivan!) malo pomeren na stranu fenomena odnosa
nauke i novinarstva. Moj cilj bese da osnovna tema bude veza novinarstva
i traca.

E sad na (vrlo inspirativnu) temu.

Prvo, naucnici. Naime, skeptican sam prema ideji da naucnicima nije
stalo do popularizacije niti do dopiranja njihove reci do siroke
javnosti. Mislim da su eventualno indiferentni prema tome, ali ne i
protivni. Slazem se da je istinskih i/ili vrednih popularizatora nauke
malo (medju istinske i vredne ne racunam ljude poput Mythbusters sa
Discovery iako cenim njihov rad), ali je fakat i da je trend da naucnici
pisu studije jednostavnim i popularnim recnikom. Dakle, ne
popularizatori poput Meta Ridlija ili Bila Brajsona, vec autori poput
Karla Segana (astronomija), Ricarda Fajnmana i Stivena Vajnberga
(fizika), Ricarda Dokinsa (biologija), Stivena Pinkera (psihologija i
lingvistika), Dzareda Dajmonda (antropologija, ekologija, geografija i
jos stosta). Mislim da su ovi autori visoko cenjeni i u naucnoj
zajednici iako njihovi tirazi dostizu ogromne cifre i sve su samo ne u
”kuli od slonove kosti”.

Drugo, casopisi. Najprestizniji i najugledniji opstenaucni casopisi
poput “Science” ili “Nature” inkorporiraju i kolumne - kao novinarske
forme. A “Scientific American” je vise “novinarski” nego naucni casopis.
Mislim da sva tri izlaze jos od devetnaestog veka. Mogu prihvatiti tezu
da oni nisu reprezentativni, odnosno da je pravi naucni rad onaj po
ezotericnim casopisima.

Ali, generalno se slazem sa tobom u opasci da je nauka danas visoko
specijalizovana, sklona izolacionizmu i samo(za)dovoljnosti. Drugim
recima, ne protivrecim ti. Prosto, moderni svet je takav, Maks Veber je
to odavno sjajno primetio. U predmodernom dobu sve je bilo jedno -
“bog”. Bog je bio i “dobro” i “pravedno”, i “lepo” i “istinito” i sve. U
modernom dobu se to podelilo - za dobro je zaduzena etika, za pravedno
politika, za lepo umetnosti, a za istinito nauka. I ne mesaju se. Veber
je to cak nazvao povratkom politeizmu - nanovo bog istine, bog lepote
itd. Ali, nije da nema setanja izmedju i nije da nema situacija u kojoj
je ovo setanje i preklapanje korisno (ima i izrazito nekorisnih,
naravno, pogotovo kada naucnici zele da budu politicari). Otud je moja
teza bila ne spajanje, ne fuzija, vec UPOTREBA naucnih istina kao
objektivnih fakata u promisljanju sveta by novinari, politicari, etc.

eto, ne znam jesam li razjasnio ili se opravdao ili stavec sam hteo :)

tvoj,
a.