GOLjIN ŠINjEL

Dobra je naša literatura. Imamo krupne autore. Ipak, svi osećamo neprijatan manjak: nemamo priču ranga Šinjela, kojom se s pravom diče Rusi. Da, bilo je pokušaja de se ovaj ili onaj proglasi (čak i samoproglasi) našim Gogoljem. Ali su činjenice neumoljive. Takva se arbitraža ne okončava glasanjem; ovo uprkos gorkog iskustva da su mnoge privatne sanje realizovane kod nas upravo kroz glasanje.

Vreme prolazi i moja nadanja da će neko zvani, pozvani ili neznani već jednom napisati srpski Šinjel su se, već možemo reći, izjalovila. Odgovorno, ali i opravdano nestrpljivo, seo sam da završim književni posao od nesumnjivog nacionalnog interesa. Zasad, smislio sam plan priče – nije malo. Ko će čekati da sve završim? Mnogo je iskreno radoznalih – neophodno je da javnosti još odmah saopštim osnovne elemente tog budućeg svetionika naše kulture.

Zna se da je Gogoljev junak bedni Akakije Akakijevič Bašmačkin. I u mojoj priči biće centralna ličnost Akakije. Te još kako! Prezime će, žalim, pretrpeti jednu izmenu: ne Aka­kijevič, već Akakijević.

Težu intervenciju moraću da učinim na opštem planu priče. Nikolaj Vasiljevič opredelio se za sledeći prosede. Siromašni činovnik štedi dugi niz godina da bi, napokon, kupio sanjani novi šinjel. Ali kada potresnim odricanjem stigne do pristojne odeće, doživi drski kriminalni prepad na ulici. Lopuže mu odnesu šinjel! Umesto zasluženog trijumfa, koji je bio na pomolu, mali čovek Akakije naprečac uleće u agoniju i vrtoglavu smrt.

U mom rimejku, Akakije je u mladosti, kada je počinjao karijeru činovnika, bio pristojnog imovnog stanja, solidno obučen. Ako je i radio prekovremeno, činio je to više iz obesti, ili neskromnosti. Žudeo je za po nečim, to da, ali u ritama svakako nije bio.

A onda su se vremena promenila… Činovnik je naprasno osiromašio. Ukrali su mu ušteđevinu. Rasklimali su mu položaj, uništili perspektivu. U životu ga je održavala jedino huda uteha da je neprimetni golja među hiljade sličnih gogolja.

Na kraju su probisveti drpili Akakiju i poslednje pristojno odelo. Ostao je ponižen i sitan, osuđen da bedno iskopni u odbrojanim svojim danima.

Go i postiđen, skoro da se i nije opirao kad su ga jednog dana obukli u topao, nov šinjel. Čak se nesvesno nasmešio; škrto, ali od srca.

Pride, dobio je opasač, i čizme.

Tako, Akakije (da ne može biti grđi Akakijević), kao živinče izmrcvareni Bašmačkin (i ovu ću ličnu odrednicu zadržati), u agoniji dobija šansu da uleti u lični trijumf. Vidite! I on dakako glavačke uleće, delom i zbog toga što mu besprimerna otupelost ne dopušta da išta drugo suvislo smisli.

Kažu da je Dostojevski jednom izjavio povodom Gogoljeve priče: “Svi smo mi izašli iz njegovog šinjela!” Kad ja završim priču, neka izvini ruski velikan, naši mladi pisci će u voshićeniju govoriti: “Svi smo mi ušli, ili ćemo ući, u šinjel!”

Ma čiji bio.

Ovakav obrt neka nikoga ne čudi – to je nužna naša osobenost. I nije jedina; na primer, čuvena ocena “bez Mrtvih duša ne bi bilo ni Rata i mira” (Puškin) kod nas je već odavno prekrojena u sentencu “bez rata, a naročito mira, izbore da i ne pominjemo, ne bi bilo ni mrtvih duša”.

Bulgakov je pred smrt uzviknuo: “Učitelju, pokrij me svojim bronzanim šinjelom!”

Predosećam, i ponos navire u moju sujetu, kako će jednom neko naše pero, kada se napokon okonča naša priča gogolja, zavapiti: “Mučitelju, ogrni me šinjelom, pre nego odem na bronzanu stražu!” Gde će, uz malo sreće, naći i neutešnog Ćopića.

O, vreme za tugu je prošlo.

Sad svi na svoje zadatke. Moj je – da završim priču.