DATI PUNU KESU

Ovo je priča o korupciji. Od prvog oktobra 2011. ja sam penzioner, prestao je moj radni odnos u Institutu za fiziku PMF u Kragujevcu. Ali još u septembru javio mi se grof Del Ćano, jedan od rektora srbijanskih univerziteta.

Uzbuđenim glasom je obrazlagao potrebu da ne časim, već da prvog penzionerskog dana dođem kod njega i zasnujem penzionerski radni odnos. Treba mu kadar. Sve je po zakonu. Nastavljam da radim kao da nijesam penzioner, plata redovnog profesora.

Kako? Pitam Del Ćana. To je moj problem, sve je uhodano, ništa sporno – kaže grof.

Kasnio sam sa sakupljanjem papira za penziju. Objašnjavam grofu da mi treba vremena da se odlučim za rad na njegovom univerzitetu, i slično. On ne haje. Govori, u sledećem javljanju, da je već počela školska godina, da se gomila gradivo, da studenti čekaju, da odmah pohitam, sitnice će se već srediti.

Lovio me na ulici, u kući, u PIO fondu i požurivao da nikako ne smijem da propustim priliku, za sve je od koristi – za mene, za njihov univerzitet, za studente, za moj materijalni status i porodični prosperitet, za državu je korisno da profesori sa iskustvom i reputacijom pomognu još slabo razvijene sredine. Ne postoji kome smeta, samo korist – uvijek i svakome. Opšte dobro.

I ja popustim. Još sam u kondiciji. I treba mi malo više novca nego što garantuje penzija, fakat.

Držao sam studentima kurs optike u zimskom semestru, a kurs mehanike u ljetnjem semestru. Taj redoslijed mi je nametnut planom i programom nastave koji je, naravno, bio javan, pa i istaknut na sajtu univerziteta. Tamo se moglo pročitati da je univerzitet zasnovan na Bolonjskoj filozofiji. Savetnik je bio jedan profesor iz Francuske koja je ponosna na doprinose koje je ta zemlja dala razvoju optike – otud može da se prvo izučava optika, tek potom mehanika, dobro de, sve vješti ljudi mogu.

Ja nijesam bio veliki zagovornik Bolonjskog procesa, to nikad. Da je dobar, bio bi prihvaćen i u Oksfordu. Ali nije. Bez obzira na ove rezerve, smatrao sam i smatram i danas da se u nastavi mogu postići dobri rezultati kakvi god bili ministar i rektor, kakav god bio zakon sa svim izmišljenim i umišljenim pristupima obrazovanju. Jednostavno, iskusan i prilježan profesor će izlagati zanimljivo i kreativno fiziku i znanje će moći da se prenosi mladim ljudima – uvijek u solidnom obimu i produbljenom kvalitetu. U tom smislu sam nastupao kao profesor koji formalno prihvata zakonske odredbe, ali ljubomorno čuva vrline zanimljive nastave i naučnog nivoa predavanja. Uz mnogo truda napisao sam udžbenike za oba predmeta. Jeste, bili su to i ostali moderni i ljupki tekstovi. Za svaku generaciju sam ponešto inovirao u elektronskom obliku knjige, dodavao sam novosti iz fizike, ubacivao jasnije dokaze, prilagao rezultate i sopstvene članke koji su publikovani u Evropi i svetu.

Svake nedelje sam bio u autobusima bar 10 sati, truckao se na džadama bar 500 kilometara. I tako godinama, bar četrdeset sedmica godišnje. Pod istim uslovima, za iste pare, drugi redovni profesori bi došetali do univerziteta jednom mjesečno, kao ispričali studentima odjednom građu sa četiri predavanja, stigli da piju kafe u dekanatima i da budu misionari prosvećenosti u dubinama i širinama Srbije. A od mene se tražilo redovno održavanje nastave, svake sedmice po rasporedu. Kako to? Čime se to opravdava?

Na početku mog angažovanja, kao što je elementarni red, pođem jedno jutro, prije predavanja, da pozdravim rektora i da izrazim nadu da je moj posao na obostrano zadovljstvo i očitu korist za studente. Odnesem jedno kvalitetno crnogorsko vino na poklon, u kesi je još bilo kafe i slatkiša za posluženje osoblja i gostiju; sve u svemu, znak pažnje, nikakva preterivanja. Rektor se zahvalio; sigurana sam da je u potaji pregledao svaki kutak kese, tražeći… Nije našao ništa tajno i specijalno unutra.

U razgovoru, u manirima, Del Ćano je bio otmen i ostavljao utisak blagog, uviđavnog čoveka koji se lako mogao dopasti površnom sagovorniku. A ja sam bio donekle takav. Hvalio sam čovečnost rektora u mojim razgovorima sa kolegama na univerzitetu i sa osobljem administracije; u porodici, sa drugovima i poznanicima.

Ali jednog ljeta, u Beranama, ispred Doma kulture (bila je neka svečanost i održao sam predavanje tamo) sretnem školskog druga iz Gornjih Sela; on je sad docent sociologije. Pita me kako ide, ja mu ispričam i malo po malo pomenem rektora, uz hvaljenje na sva usta. On se smeška i sluša me, klima glavom povremeno, ali vidim da ima neku rezervu i da će reći nešto otvoreno. On ima tu cijenjenu osobinu da svoje sumnje podijeli sa sagovornikom, makar ovaj bio i slučajan; tako pola grada zna da je Dašić loš istoričar, a nikakav čovjek, i slično. Sociolog me upita, čim sam prestao sa hvaljenjem rektora, šta sam dužan da dam ili učinim kao protivuslugu za posao koji sam kao penzioner dobio i za pare koje prihodujem na taj način.

Zbunio sam se. Rekoh ne dugujem i ne očekujem potraživanja! On se namršti veoma prijateljski i reče: neki procenat ide rektoru, to znam, razgovarao sam sa sličnim kadrovima kojima je rektor poslodavac, neki procenat ide rektoru – drugačije ne biva! Ako ništa drugo, veli sociolog, moraćeš da pišeš za njega naučne radove. Ovo poslednje upozorenje mi je dobacio već žureći neđe, okrenuvši glavu prijateljski prema meni. Stajao sam kao ukopan ispred Doma kulture u Beranama. U stvari, to stanje tijela i duše se zove rezignacija.

Jedne nedelje zvoni telefon. Javlja mi se rektor. Kaže da je u Beogradu, na proputovanju, ide službeno u Beč. O, baš fino. Srećan put, dragi rektore.

(Naknadno sam razmišljao o ovom pozdravu na proputovanju. Ha, kao kad državnik preleće teritoriju tuđe zemlje, pa šalje pozdrave tamošnjem suverenu. Ma ne, očekivao je da popijemo kafu i da mu predam plavi koverat, kad već nisam dosad, da mu se neka suma nađe na skupom putu. Samo to! Razočarao sam ga svojim nesposobnostima da nađem izgovor za malo podmićivanja. Sve svoje želim samo za sebe, još jedan moj minus.) Drugi put novi prepad:

Posle večere sjedim s porodicom, razgovaramo, gledamo nešto na televiziji. Zvoni telefon. Javlja se rektor. Da li teče med i mlijeko iz slušalice. Samo što nije dat u štampu novi broj Zbornika radova univerziteta; ne stižem da pišem od silnih obaveza, žali se Ćano. Imam li neku temu koju bi mogli brzo da finalizujemo i predamo redakciji? Kažem, slučajno imam gotov tekst, dobar tekst o opažanju rotacije Zemlje, kako to fizičari preporučuju i rade; rad je zasluženo ukazivanje na jednog savremenika velikog Fukoo u Parizu, Bravais se zvao taj skromni uglednik.

I zaista sam sjutra predao tekst; kao koautora potpisao sam još i kolegu fizičara, jednog jedinog tamo. Mislio sam to je pomoć univerzitetu. I prirodno je da ne potpišem matematičara rektora, a napravio sam “grešku”.

Već sutradan sam vidio da sam u nemilosti. Ne razmišljam dalekosežno i strategijski. Počele su priče da će Ćano poslati u rodna sela i mene i koautora; prvo se čuo i dodatak, da je sve rečeno u šaljivo tonu i u prilici ne znam kakvoj. Onda je dodatak jelima izostao i ostala je prijetnja da smo viđeni za odstrel na univerzitetu.

Ovaj, zaključio je Del Ćano, ne samo što ne da novac od svoje zarade, ovaj neće ništa da da, ni autorstvo na poklon; ovaj Beograđanin je čist promašaj, ne da ja nemam punu kesu, nego se puni kesa drugog.

Mislio sam da sam pomogao univerzitetu time što sam ukazao da je u holu zgrade moguće napraviti Fukoovo klatno, da bude to učilo lider na Balkanu – tako vole političari da formulišu. Dao sam sve potrebne nacrte, podatke i uputstva. I zaista napravili smo tamo odlično klatno, za ponos. Naučno-nastavni elemenat prvog ranga.

Rektor Ćano je otvorio klatno na svečanosti na koju me nije pozvao. Niti zvanicama da je pomenuo moje ime. Ako, bio sam ponosan što sam inicirao ovakvu sjajnu gradnju koja je biser Univerziteta.

U ljeto iste godine imam ideju za rad u kojem se koristi Fukoovo klatno u analizi jedne matematičke krive, logaritamske spirale. Evo i jednog pojma o kojem matematičari nešto znaju, mislio sam. Možda ipak tu rektor bude koautor? Jednoga dana lansirao sam klatno po kružnoj putanji. Šiljak kugle je u pijesku crtao spiralu, sjajnu krivu vidljivu odlično iz ptičje perspektive. I baš tog momenta ptičica se pojavi na galerije hola; posmatrala je eksperiment i procvrkutala: o, šta vidim, to je Arhimedova spirala.

Meni se smrče. Ovaj dunster i da se uhvati za zelen bor… Nije bio dostojan ni ovog puta za saradnju i koautorstvo. A moja crkavica zarade koju kao penzioner stavljam u svoj džep, potpuno je časno zarađena i nije za koruptivne namjene.

Informacije koje sam onda dobio u Beranama od kolege sociologa bile su savršeno tačne: ili novac, ili naučno argatovanje ili treći vid sužanjstva – to je cijena dodatnog rada posle penzionisanja.

Pričalo se o smiješnim legalnim rektorovim inovacijama iznosa penzije. On je ustanovio da svake godine može da poveća iznos svoje penzije – jer i on je penzioner po sili zakona. Pa kako to da se shvati? Otišao sam u kancelariju đe se predaju zahtjevi za obračun penzije. Sa mnom je bila i Mirjana. Dobar dan , dobar dan. Došao sam da mi kažete mogu li u principu da povećam svoju penziju koju sam realizovao prije dvije godine u Beogradu. Službenik se nasmijao: Vas šalje Ćano! Taj svake godine vrši korekcije, dosadio nam je. Nego, da vas pitam: imate li platu na univerzitetu kako je predviđeno za redovnog profesora, ili ste prihvatili iznos, okruglo, kako je Ćano lično rekao? Imam platu, rekoh, kako je odrezao Ćano. Čovjek se smeškao. Svi znaju da je to nezakonito, i ništa se ne događa – Ćano je faktor stabilnosti u vjerski i nacionalno osjetljivoj sredini, ne treba čačkati u detalje. Pa njemu je befel dao jedan Đinđić. Akreditacije svih programa? Neka to sad pred izbore… Onoliki šleperi na malom prostoru u tom gradu – rade li sa čistim papirima? E do moga. U tom stilu je tekao razgovor kod prijatnog i rečitog službenika penzionog fonda.

Kad je dodeljivana Vukova nagrada, ili treba reći u množini? gledam dio priredbe u Narodnom pozorištu u Beogradu. Eno ga u kadru Grof Del Ćano! Krupna funkcija za njega u najkrupnijoj godišnjoj manifestaciji vezanoj za obrazovanje u Republici. Za takvo učešće predviđaju se šampioni časti u pedagogiji.

Pa pokušaj usamljena jedinko da pomeneš korupciju i marifetluke nagrađenih i zaslužnih.

Proleće je teklo druge godine moga angažmana kod Del Ćana. Tog dana sam mnogo vremena proveo sa studentima. Zašto mnogo? Bio sam prećutno kažnjen za antikorupcionašku aktivnost. Del Ćamo je ne samo uveo meru da jedino ja moram biti svake nedelje sa studentima. I to držeći četiri kursa! Opštu fiziku jedan, Opštu fiziku dva, Statističku fiziku i Fiziku okoline.

Jednog takvom dana nastavu sam završio kad je već bio mrak. Zove me portir da požurim, kola samo što nijesu pošla prema hotelu gde profesori noće, unutra su novi rektor i neki još profesori, čekaju me. Požurim i uđem kao peti putnik.

Da napravim digresiju: jedva i da sam znao da je na Univerzitetu došlo do smjene rukovodeće garniture. Izabran je novi rektor, neki pravnik valjda. Del Ćano je zamijenjen, posle ne znam koliko mandata! Nije poslat u penziju koja se razvlači kao žvaka. To nikako. Data mu je neka počasna titula, još da bude aktivan u nečasnim radnjama, bio je menadžer univerziteta ili slična koruptivna budalaština. Mene smena u vlasti nije zanimala. Radio sam svoj pedagoški posao. Ali je novog rektora zanimalo što me nema da poljubim skute? Bio je ljut na mene kao pas, a da ja to nijesam znao.

Da se vratim na kola sa pet profesora univerziteta. Samo što sam ušao kao peti putnik, novi rektor je počeo da divlja: To je taj profesor za koga se priča da je najbolji među nama? A on je najgori! Svi studenti položili u prošlom roku kod njega. Pa gde to ima? (Pratio je moj rad već neko vrijeme, čekao je moju “grešku” i navodno je dočekao.)

Nastavlja da psuje i grdi i šalje uvrede na moj račun. Pravnik, došao iz Prištine malo sjevernije u Srbiju. Rješim da ćutim, koliko se bude moglo. Goveče riče, jer nije dobio snop sijena, dok putujemo prema hotelu; bio sam dužan da položim malo sijena sa svog imanja u jasle korumpiranog govečeta! Vidim, veliki je moj grijeh nedavanja poreza na angažman. Grof Ćano je bar ćutao i nije pred svjedocima roptao zbog gubitaka u porezu koji je samovoljno nametnuo kolegama profesorima; ovaj je dobio instrukcije da ide đonom protiv neposlušnih antikorupcionaša.

Sasvim smireno velim da predajem i ocenjujem u skladu sa Bolonjskom deklaracijom.

Na pomen te Deklaracije, polude prištinski pravnički kadar! Da više nisam čuo za Bolonju, dere se. Za taj proces koji će da uništi prosvetu u Srbiji. To ne postoji za mene, zapenušao je; to će da uništi moju zemlju, riče nacionalističko korumpirano grlo.

(Digresija: Sutradan otvaram sajt Univerziteta. Tamo piše sa ponosom da Univerzitet radi u skladu sa Bolonjskim procesom. Iznose se detalji bolonjske filozofije. Grdne pohvale iznose na račun Univerziteta što skoro jedini dosledno poštuje evropski dogovor osmišljen u Bolonji. Dakle, sada imamo novog rektora, pa još pravnika, koji pljuje kao na kugu na tekst napisan – na sajtu Univerziteta!! Jedan profesor trpi najveće uvrede zato što se usudio da radi po propisima usvojenim od strane Ministarstva i Univerziteta. To sam doživeo u zemlji Srbiji: pljuvanje zbog rada po zakonu. Samovolja i korupcija idu ruku pod ruku.)

Kod hotela, dok izlazim iz limuzine, dere se da će da me pošalje u penziju!? Teška su brale ogrešenja kad ne poštuješ korupciju nametnutu od strane samozvanim grofova. Ili možda nijesu zamozvani?

Sjutradan, posle te mučne noći i jadne epizode sa bijednim ulogama falš kadrova na visokim školama Srbije, odem u rektorat univerziteta. Nosim dva rada koja sam publikovao u Evropi kao profesor rektorovog univerziteta. Dok mu uručujem reprinte, gledam bednika kako se vrpolji na fotelji. Da li zna da pročita šta tamo piše? Kažem da je bitno da Univerzitet ima profesore za koje se zna u svijetu preko dobrih referenci.

Nisam ga impresionirao: koruptivni dinar je čudo nad čudima, sve drugo je luk i voda.