Стари и нови стихови

СТАРИ И НОВИ СТИХОВИ

ИМЕЛА, ТОПОЛА, ПАРАБОЛА

Да ми је знати имела,
Што си се високо пела?

Све да ме и врло моле,
Не бих на врх тополе.

Зато мислим је имела
Вична, бодра, а и смела.

Али с оне друге стране
Видим њене гнусне мане:
Краде храну до јесени,
Целе зиме зимзелени.

Јел морала (јел морала?)
Бит толико без морала?
Лепо има статус госта
А овамо? Дрска, проста.
И пита се јавно мњење
Постоји ли извињење?
Лично видим оправдање
За дволично понашање:
Може бити, то што чини
Јесте тежња ка висини.

(Е, имела је умела
Да сачува тајност дела…)

МИМИКРИЈЕ

Јако мене нервирају мимикрије.
Мимикрија прво јесте, онда није.

Чини ти се суво дрво, ништа више.
Али кора, лепо видиш: дише. Дише!

То што мислиш да је омлад пожутели –
Кад га пипнеш, помера се. Он се сели!

Па се питам, јел то чежња малог створа
Да постане љубичица? Игла бора?

Чвор јасена? Полен златни? Лиска гола?
Јер је живот животиње препун бола!

(А шта ако каћун нежни горко плаче
Кад му перце/уво заврнемо јаче?)

Мислим да ће једном, пре или касније,
Морати мимикрије маске да скину
И врате се бићу своме, у суштину.

Став је споран, јако споран, мимикрије:
Кад је добро није важно шта је чије.

Јако мене нервирају мимикрије…

И ОТУЂИ НАШУ ИМОВИНУ

И отуђи нашу имовину, лепа свота.
Била је то она тужна субота.

„Све чиним за ваше весеље.
Ево ове и сваке страсне недеље.“

Понедељак: блејање партијских брава:
„На љуту рану љута трава.“

„Старима горак корак прија“
У уторак рече (за)Месија.

„И никоме да се ново решење не да!“
(Била је то она прва среда.)

Да се не да – посла су готова
(У четвртак вришти војска ботова.)

„Рашће вам украдени иметак“
Претио је жалостан на црни петак.

Бој се скота, бој се бота…
А само што није велика субота
Вукота Бабовић