Сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено одабрали „изолацију”, неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе, уместо („евро-азијских”) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу”

Сви су знали да ће се то пре или касније догодити. А опет, сад када се догодило – није свеједно. Заправо, рекао бих да су многи од нас прилично изненађени тиме колико су погођени и колико се лоше осећају ових дана. И они који воле Европу. И они који не воле радикале. И они које нервира политика. И „прагматисти” и „реалисти”. И они који мрзе Коштуницу. И они који су гласали за Бориса Тадића. И они који нису гласали за Николића…

Без обзира на то што већ одавно није баш географско и политичко „срце Србије”, као што ових дана поручују протестанти са београдских улица, Косово ипак јесте важан и, по свој прилици, неискорењив део српског националног идентитета и било је збиља нереално очекивати да би како званични тако и опозициони Београд могли да реагују другачије него што јесу. И немојмо се заваравати – само овом каквом-таквом консензусу домаће политичке елите, необичној смирености Томислава Николића и овој макар окаснелој и ороченој коалиционој слози Бориса Тадића и Војислава Коштунице треба захвалити што ствари нису ескалирале у још горем правцу. Што још не значи и да неће, уколико нас заиста буду терали да бирамо између Европе и Косова, Грачанице и „Меркатора”, Богородице Љевишке и „Мекдоналдса”.

Истини за вољу, нису баш сви депресивни. Неки су према Догађају равнодушни, а неки су га богме и прижељкивали. Нема их тако много, али су зато веома агресивни, добро распоређени и непропорционално много заступљени у медијским круговима и јавном животу престонице. Они данас (не)скривено ликују, и то је њихово демократско право. А рекао бих – и њихова срамота.

Кажу – колико вас уопште још има тамо? Кажу – колико вас је свих ових година боравило на Косову? Кажу – шта ће вам та контаминирана недођија? Кажу – окрените се будућности и заборавите Косово.

Наравно да многи од нас никада нису били на Косову. И шта би сад то требало да доказује? Колико Јевреја никада није било у Јерусалиму, па им то није сметало да на њему вековима граде свој идентитет, чувају наду и сан о повратку? Ја, на пример, нисам никада био ни у Босилеграду, Врању, Сенти, Чоки… Тек пре неку годину сам први пут био у Нишу и Чачку. Док нам НАТО 1999. није порушио све новосадске мостове тако да се са севера није могло прићи Београду моја бачка нога никада није ступила на тло суседног и пријатељског Баната. Па шта? Колико је Хрвата икада било на Превлаци? Не верујем да Загрепчани у бог зна коликом броју хрле у Книн. И апсолутно сам сигуран да практично нико од Енглеза, сем по службеној дужности, никада није био на Фокландским острвима. Па им то опет није сметало да пошаљу флоту преко пола планете да би у тој забаченој недођији бранили „територијални интегритет” и национално достојанство.

Србима јесте стало до Косова далеко више него што су то показивале наручене анкете које су наши истраживачи показивали западним новинарима и дипломатама. Али то, наравно, не значи да су сад баш сви спремни да гину за Косово, да се одричу доброг живота и оптирају за „царство небеско”. Но, на срећу, данас се од нас такав тежак избор и не захтева. Данашњи „косовски бој” захтева само мало елементарног националног и личног достојанства и храбрости – ништа више од онога што би, сигуран сам, у сличној ситуацији показао сваки други народ. Али и то мало је, бојим се, много за значајан део наше политичке, интелектуалне и културне елите. И то је оно што је много, много горе и од Тачијеве декларације о независности и од јасно манифестованог непријатељства неких великих сила.

Историја се, кажу, понавља као фарса. Но, макар и помало фарсично, Срби данас заиста стоје пред неком врстом обновљеног косовског избора и дилеме. И онда, у четрнаестом веку, алтернатива је била, модерним језиком речено: „интеграција” или „изолација”?

Кажу – сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. То добро звучи и за разлику од неких других „мудрости” којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мњење – није сасвим бесмислена. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, не негдашњим „неформалним референдумима”, одабрали „изолацију”, неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе, уместо („евро-азијских”) интеграција које су се тада нудиле и које, такође, наизглед, „нису имале алтернативу”. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско”, „реализам” и „интеграцију” – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли.

Шта хоћу да кажем? Само то да увек постоје неки избори и да су они често мучни и тешки. И да никада не можемо бити сасвим сигурни куда ће нас који пут одвести. И да оно што се чини(ло) као „прагматизам” и „реализам” 1389, 1804. 1914. или 2008. није и не мора бити увек најбоље решење.

Ђорђе Вукадиновић

[објављено: 19/02/2008]

Хаџи Петар Божовић

Сан косовске ноћи

А пошто нам душу не могу узети, онда нам секу тело

Пролеће је. Стојим на улици; читај шири сеоски пут што низ село води до џаде, макадамске магистрале којом у варош иде ,,пошта”, сивозелени аутобус са степеницама до крова. По његовом прашњавом облаку, који је остављао иза себе, увек смо знали колико је сати и да је дошла ,,Политика”. Звали су ту ,,улицу” некад и београдска, јер је пре ,,оног” рата из села на Београдском универзитету било четрнаест студената…

Из куће се повремено чује глас моје тетке и провера да ли сам ту… Ја сам увек ту… Стиже и потпитање шта радим? Ту сам и, поносно додајем, гађам тицу, тетка.

Пре трена једна тамна сенка скиде пролећно сунце са мога лица и громовничка осуда ћерке Бећа Зулетина Влаховића, командира ровачко-морачког батаљона црногорске војске са Скадра 1912, моје најдраже тетке Виде, просу се по мени. ,,Стрелица ти модра срце промодрела, па те на носила носили. А знаш ли, чудо те не знало, да је то сестра Лазарева!!!

Шта је она Лазару или Лазар њој да јој је дражи од детета драге сестричине које је узела из једног од тада многих београдских домова за ратну сирочад??? Код Шекспира је лако наћи одговор. ,,Шта је он Хекуби или Хекуба њему…”, јер се ради о изванредном доживљају глумца, али овде се не ради о позоришту или народној песми… Ово је више од игре.

Која је то реч која би заслужила тежину одговора? Владика Раде је рекао да је реч оно што човека одваја од ,,проче животиње”. Историја је пуна сећања тј. сведочанстава да се у њу увек верује, све док се не појави на тржишту интересних сфера. Од своје првобитности и једноставности истине, реч постаје китњастија, надувенија, патетичнија и не личећи више на свој пракорен… лажна. Смисао речи у које људи воле да верују, као што су Правда, Истина, Једнакост, Закон, данас зависи од тога који их модни креатор које политичке, економске и војне силесије облачи. Некад је то ,,братски интернационализам”, сада су то ,,глобални интереси”. Није важно. ,,Gens suma sumus”, пише на једној новчаници.

Губећи своје првобитно значење, под притиском преког налога времена, реч, хтела не хтела, уступа своје место сећању, уз сву опасност пристрасности и мањка објективности које оно носи.

Осамдесете су године. Представа ,,Горски вијенац”, после једва искамчених дозвола министарства државе, па републике, па покрајине, одиграва се у најлепшој, историјској сценографији, Пећкој патријаршији. Сестра Батрићева тужи за братом, као некад млада Ђурђевица за своја три изгубљена добра – ,,треће добро брата рођенога за којим је очи извадила”. И док се њена спирала бола успиње над Косовом, мешају се сузе публике и глумаца. Плачу стешњени себри, плаче владика Данило, Вук Мандушић и Вук Мићуновић плачу, игуман Стефан из својих усахлих очију брише сузе… Је ли ово представа или је опет нешто више од игре. Сећање, да. Али на дан одласка обузе нас неко заједничко осећање, неописиво једноставно и дотад недоживљено, које се претвори у питање: ,,Зашто бисмо ишли одавде?”. И рекосмо: ,,Нећемо ићи одавде” И остадосмо тај дан и остадосмо још један дан. Сви смо били рођени и живели у неким другим местима, али смо тада својим осећањем сазнали да смо сви одатле.

Сећање на ту кишну ноћ, где јецаји сестре Батрићеве, са звуком каменица бачених из мрака по крововима Патријаршије, одјекују и данас болно у душама нашим. А пошто нам душу не могу узети, онда нам секу тело. ,,У членовима издише тијело”, па су почели баш од оног члена где нам се душа и налази*, Косова.*

Па сада реч или сећање.

Magna charta, једна од тековина за људску слободу. Горди Албион је данас тумачи преко свог велесилног, обесног и безбожног детета које урла на цео свет с друге стране океана ширећи своју слободу и делећи своју правду, потпомогнут његовим доминионом који су пластични мозгови назвали ЕУ. Нама прво растурили најлепшу земљу, па сад нас на силу уједињују у доминион, чија је химна, какве ли ироније, ,,Ода радости”. Од оног Силеџије се и могу очекивати такве гадости, али зашто ти упрља своје лепо лице, богињо Европо!?… или мислиш да је од Мона Лизе лепша она што се зове кондомлиза.

… ,,Од Бога се не може узети ни небо, ни земља…” нити од Срба Косово – кад већ Црногораца тамо нема.

Хаџи Петар Божовић

[објављено: 19/02/2008]