Sima Marković o teoriji relativiteta: jedan uspeo izlet u popularizaciju fizike
Vukota Babović · 2012
Sima Marković o teoriji relativiteta:
Jedan uspeo izlet u popularizaciju fizike
Prof dr Vukota Babović
Piva Karamatijevića 29/38 Beograd, bvukot@sezampro.rs
Rezime
Sima Marković je sredinom treće decenije dvadesetog veka publikovao u Beogradu na srpskom jeziku naučno-popularnu skicu Teorija relativiteta. U vremenu njene prezentacije, Markovićev izbor teme je apsolutno opravdan, reč je o bitnoj fizičkoj teoriji u nastajanju i razradi. Autor skice je našao pravu formu popularizacije teških novih koncepata prostora i vremena. On pokazuje izraziti talenat da tešku građu izlaže razumljivo i podsticajno. Markovićev srpski prirodnjački jezik je izvrstan.
Dva su bitna razloga što o ovoj publikaciji danas i kod nas valja govoriti. Prvo, nedovoljno je poznato da je Marković rodonačelnik popularizatorske tradicije u izučavanju fizike u Srbiji; popularna fizika se danas smatra nezaobilaznim segmentom univerzitetskog obrazovanja. Drugo, Marković afirmiše onu matematičku struju koja zagovara čvrstu povezanost matematike i fizike; reč je o konceptu koji je zanemaren u poslednjim decenijama, a posledice su negativne i po fiziku i po matematiku.
Sima Marković napisao je o teoriji relativnosti jedan potreban i pravovremen tekst, finim jezikom, na delu propagirajući jezički standard u prirodnim naukama. Knjiga je trajno obogatila našu kulturu i afirmisala dar i rad jednog talentovanog Šumadinca.
U radu se predlaže novo izdanje, posle mnogo godina, ove kvalitetne knjige.
Abstract
Sima Marković published in Belgrade, in the middle of twenties of the last century, a popular sketch in Serbian on the Theory of relativity. The choice of this theme was highly justified; the scientific world was fascinated with the new Einstein’s physical theory. He found the true presentation form for treating unusual views on time and space, gravitation and universe. He transparently presents various complicated physical concepts; Markovich understand the matter, his scientific language is excellent and his style is exemplary.
There are two reasons which urge us to read and once more reveal this book. First, the tradition of writing popular physics books started in Serbia just with Markovich — the fact which is insufficiently recognized in our days. We must keep in mind that the popular physics is today an important segment of the university education program. Second, Markovich strived to affirm among mathematicians the close relations between mathematics and physics. Modern mathematical university courses often tend to minimize the direct influence of natural sciences on the development of mathematical ideas.
So, Sima Markovich wrote a necessary and timely book, using a fine Serbian language, propagating in Serbia a new terminological standard in natural sciences. This book lifted the rating of the University of Belgrade and permanently enriched our culture. Therefore, the author of the article propounds a new edition, after many and many years, of this almost forgotten but high-quality book.
1. Početkom druge decenije dvadesetog veka jedan mlad srpski intelektualac, Sima Marković, gradi svoju naučnu karijeru na Beogradskom univerzitetu. Doktorand je kod Mihaila Petrovića, njegov uspon prati i Milutin Milanković. Doktor matematike je od 1913. Biran je za docenta na Filozofskom fakultetu posle završetka Prvog svetskog rata. U poratnim oštrim društvenim turbulencijama, koje produkuju složene životne okolnosti za istinoljubivog matematičara levo orijentisanog političkog profila, mladi istraživač dolazi u dodir sa živim, modernim evropskim idejama, pre svega sa konceptima teorije relativnosti. Odlučuje da dublje pronikne u smisao Ajnštajnove teorije. Piše knjigu o njoj, ali i članak u Srpskom književnom glasniku.
Primetimo odmah da za predmet svog rada autor bira prvorazrednu naučnu temu: Ajnštajnova teorija relativiteta. Tekst je štampan 1924. i dakle pisan godinu ili dve pre toga. Je li izbor bio lak, ili slučajan?
Tih godina je u Evropi vrlo aktuelno traganje za eksperimentalnim potvrdama posledica nove teorije. Posebno, stručnu javnost zanima koliko su ubedljive Edingtonove opservacije skretanja zvezdanih zraka pored Sunčevog diska, skupljene na snimcima potpunog pomračenja Sunca 1919. godine. Nezavisno, analiziraju se elementi putanje planete Merkura, osenjuju se precesioni efekti. Vode se neprekinuti razgovori o novoj koncepciji integralnog prostor-vremena, o apsolutizaciji brzine svetlosti u vakuumu. Sam Ajnštajn tek što bejaše dobio Nobelovu nagradu, doduše za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Vidi se i izvesna euforija na delu, neobična za egzaktne nauke: U gradu Postdamu gradi se 1924. Ajnštajnov toranj — futuristički oblikovana solarna opservatorija. Postoji li odjek tog stanja kod nas?
Za naše prilike imamo na delu začuđujuće promptno reagovanje: Dr Sima Marković bira za svoju knjigu i druge spise najaktuelniju temu fizike i obrađuje ju u rekordnom roku. (U to je vreme, možda samo još jedna tema iz fizike mogla, po svojoj dubini i važnosti posledica, da se meri sa teorijom relativnosti: de Broljova zamisao o talasnim svojstvima korpuskula.)
2. To je jedna dimenzija stanja. S druge strane, na delu je mnogostruko i uporno osporavanje Alberta Ajnštajna. Jedan inače zaslužni i uticajni fizičar, Filip Lenard, gaji patološku mržnju prema kolegi, fizičaru i Jevrejinu ujedno; odbojnost narasta do otvorenog rasizma; osam puta uspeva da blokira Ajnštajnovu kandidaturu za nobelovskog laureata. Društveni okvir je poznat: Roza Luksemburg i Karl Libkneht, socijalisti, brutalno su uništeni 1919. Aprila 1922. likvidiran je i fizičar Valter Ratenau, a Lenard bez zazora pozdravlja ovo smaknuće. Nije usamljen. Rudolf Lajbus, Berlinac, nudio je nagradu za ubistvo Ajnštajna, pa i drugih sličnih (sud „reaguje”: nevaljalac je osuđen… na globu od 16 dolara). Ruska emigrantkinja, antisemita, Eugenija Dikson, nasrće na dom Ajnštajnovih, rešena da počini atentat. Pisac uglednih udžbenika R. V. Pol odbija da uvrsti Ajnštajna među klasike (cinično kaže: „Theorien kommen und gehen, Tatsachen bleiben.” Teorije dolaze i odlaze, činjenice ostaju). Ajnštajn nastoji da nije kod kuće. U jednoj turneji stiže do Engleske, ne propušta da položi venac na Njutnov grob u Vestminsterskoj opatiji; ali je Crkva u Engleskoj uznemirena; nadbiskupa od Kenterberija brine da novi pogledi u kulturi ne ugroze ljudski moral i religiozna ubeđenja. A kod nas?
Svetosavske dogmate neće ni da čuju za relativizam; prolazi mnogo vremena, a nepomirljiv stav se ne otkravljuje. Evo jednog citata iz pera arhimandrita dr Justina Popovića, profesora univerziteta: „Nema sumnje, relativizam je i logika, i priroda, i duša humanizma. Ajnštajnova teorija relativiteta je završna, zbirna rezultantna humanizma i svih njegovih filosofskih, naučnih, tehničkih i političkih ogranaka. No ne samo to, nego u poslednjoj liniji svojoj, humanizam nije drugo do — nihilizam.” Da bismo shvatili sav ijed koji je ugrađen u gornji stav, potrebno je da znamo šta je još pisao Justin, potonji svetac, o humanizmu, s namerom da profini optužbu: „Humanizam se neminovno izvija u ateizam, prolazi kroz anarhizam, i završava nihilizmom. Je li neko danas ateist, znaj, ako je dosledan, sutra će biti anarhist, a prekosutra nihilist. A je li ko nihilist, znaj da je do njega došao od humanizma kroz ateizam… Humanizam je u stvari osnovno zlo, prvobitno zlo čovekovo.”
Vidimo, veliki je raspon ovih krajnosti. Novo učenje razlilo se iz okvira fizike, čitaju ga filozofi, lingvisti, teolozi, logičari… Popularnost relativističke ideje donela je njenom protagonisti izlive obogotvorenja, ali istovremeno i brutalne pretnje izopštenja pa i bukvalna ugrožavanja likvidacijom. Sima Marković, odlučan i hrabar svakako, opredelio se da afirmiše naučnost i modernost; zanimanje za front fizike sa šireg aspekta razvoja kulture i civilizacije pokazuje njegov energičan poriv prosvetiteljstva. Instinkt modernizma kod mladog Sime van sumnje je.
3. Posle izbora teme, Sima Marković odlučuje da je za naše čitateljstvo celishodno ponuditi popularno-naučnu obradu teorije relativiteta. Svakako, nije bio profesionalni fizičar pa se i nije mogao upustiti, na primer, u seriozni monografski poduhvat. To na stranu, beogradskoj sredini je upravo bilo potrebno popularno delo kao prava forma za šire propagiranje novih fizičkih ideja koje je Evropa generisala i zračila.
Ne samo za našu sredinu, popularne knjige o teoriji relativiteta su tih godina, pa i kasnije, bile na velikoj ceni. One su produkt jedne uzavrele poratne atmosfere, njih traže mladi, obrazovani i poletni ljudi. Zbog novih postulata, zbog komplikovanih pojmova, neobičnih stavova, začuđujućih posledica — tražili su se putevi objašnjenja koji bi sa što manje formula približili čitaocu nove ideje. Za takav zahtevan posao traženi su posebni autori — oni koji su ponajdublje shvatili suštinu relativiteta u novoj fizici, a uz to imali i sveže asocijacije, ubedljive analogije i pamtljive primere. Redovno su to autori koje krasi i uzoran stil izlaganja, te besprekoran jezik, precizan a izražajan. Od većeg broja knjiga te vrste, pomenimo dve slavne.
Sam Ajnštajn je 1916. napisao popularan prikaz svoje teorije. To je često citirana knjiga Relativitet: Specijalna i Opšta teorija (koja je u raznim izdanjima dopunjavana i korigovana). U njoj se koriste matematički izrazi, ali minimalno; autor prilaže crteže, no oni su uprošćeni i nije ih mnogo. Ajnštajn se žali da nije sasvim uspeo da otkloni od čitaoca teškoće „which are inherent to the subject” (citiram engleski tekst u prevodu R. W. Lawsona). Čini se da se mučio i sa stilom, pa ističe Bolcmanovu šalu da ipak „eleganciju posla treba prepustiti krojačima i obućarima”. Naravno, ova je knjiga dragoceno kulturno nasleđe, jer je piše čovek koji je inicirao naučni prevrat u poimanju osnovnih fizičkih pojmova. Mislim da je ovu knjigu dr Marković čitao.
Bertrand Rasel je 1925. napisao knjigu ABC of Relativity, koju i danas čitaju širom sveta, mnogi i sa zadovoljstvom. Rasel je najveći britanski mislilac dvadesetog veka. Pre svega matematičar, filozof i logičar, on u ovoj knjizi demonstrira veliki dar izlaganja i neobične intelektualne moći; ovaj divni ne-matematizirani tekst stimuliše čitaoca da proširi svoje vidike o relativitetu. U časopisu Nature pojavio se jednom prikaz ove knjige — sa ocenom da je ona idealan uvod za specijalnu i opštu teoriju relativiteta. Ne piše bukvalno, ali se ova rečenica može shvatiti da je Raselova knjiga na neki način uspešnija u svojoj klasi i od same Ajnštajnove knjige (što su mi neki kompetentni sagovornici već i sugerisali).
Poznato je da nije lako pisati o fizici za široku publiku. Danas kad znamo za plejadu vrsnih popularizatora fizike (Pereljman u Rusiji, Fejnman u Americi) vidimo sa zadovoljstvom da smo u Beogradu početkom treće decenije dvadesetog veka već imali odlične pedagoške oglede iz fizike. Sa manjim intervencijama (ispravke, dopune uobičajene posle protoka dužeg vremena) mogla bi se Markovićeva knjiga i danas ponuditi učenicima i studentima i licima neupućenim u stvar relativiteta. Na kakve ispravke mislim? Na primer:
Danas se zna da je fizička situacija opisana uz sliku 1 na strani 16 problematična. Kada se meri brzina svetlosti mora se imati u vidu da taj postupak podrazumeva merenje propagacije svetlosti po zatvorenom putu bez izuzetka. Upravo je zbog toga geometrija Majkelsonovog eksperimenta onakva kakva je predočena na slici 2 na susednoj stranici.
I kod Markovića, kao i kod drugih popularizatora, ima delova koji nisu posve korektni, ali generalno stoje. To se opravdava prirodom popularnog prikaza. Evo jednog primera: Fizoov opit o propagaciji svetlosti kroz pokretni fluid (vodu) iz godine 1851 (na strani 43). Sjajan je to događaj u optici pokretnih sredina; sam Ajnštajn ga sa poštovanjem pominje i analizira. Međutim, strogo govoreći Fizoov opit nema dokaznu snagu u korist specijalne relativnosti. Razlog je ubedljiv: merenje ne izlazi iz okvira linearne teorije, uzima u obzir brzinu strujanja vode na prvi stepen . Međutim, Ajnštajnova teorija je suštinski vezana za postojanje kvadratnog člana . Ali, Fizoov opit se toliko elegantno objašnjava relativističkom formulom za slaganje brzina da prosto ta lepota ukazuje na autentičan trag razmišljanja! Ponešto u knjizi bi se moglo dopuniti i komentarisati, na primer:
Dr Marković ističe na strani 42 veru u mogućnost korišćenja energije u skladu sa relacijom , što tada uopšte nije bilo usaglašeno mišljenje među fizičarima (petnaestak godina pre otkrića fisije!). Jedan začuđujuće zdrav instinkt i mali futuristički podvig.
4. Tekst zaslužuje visoku pedagošku ocenu. Autor pokazuje izrazit talenat da izlaže tešku građu razumljivo i podsticajno. Metodički prihvatljivo izlaganje. Mladi ljudi i studenti su 1924. mogli u Beogradu da na finom maternjem jeziku steknu prva znanja o važnim delovima tada aktuelnih problema fizike. Nisam siguran da smo potom taj trend zadržali i taj nivo dalje dograđivali.
Tek na samom kraju knjige vidimo blagi pad analize kad autor piše o posledicama opšte teorije relativiteta. Propušta da pomene Fridmanove rezultate, svežije teorijske nalaze, te da onda možda ponudi čitaocu varijante evolucije svemira. Marković slika vasionu dosta statično (reklo bi se i protivno svojim dijalektičkim nazorima) očigledno u skladu sa Ajnštajnovim najranijim stavovima za koje danas znamo da su u tom segmentu diskutabilni. Neoprezna je završna rečenica da je „Ajnštajn dovršio veličanstvenu zgradu opšte teorije relativiteta”, i može se delom prihvatiti samo kao potreban omaž zaista grandioznom Ajnštajnovom naporu da se ova teorija pojavi i predoči komuni naučnika.
Na ovom mestu naglasimo da je u prirodi progresa nauke da se stari rukopisi moraju dograđivati, a stare ideje inovirati; na primer, nova izdanja Raselove knjige donose intervencije priređivača, najviše baš u vezi sa prirodom Ajnštajnovog kosmosa. Takva poboljšanja nikako ne znače degradiranje ugleda knjige, već nužno prilagođavanje faktima savremenog znanja — taj postupak čuva odlično jezgro knjige i prenosi ga današnjim čitaocima kao staru vrednost u novom okruženju. To je postupak očuvanja, ali i rasta kulture jedne sredine.
Knjiga Sime Markovića ide u sam vrh srpske pedagoške literature.
5. Markovićev srpski prirodnjački jezik izvrstan je. Pohvala je na mestu naročito kad se zna da je pre njega u tom pogledu tradicija oskudna, uzori skoro da i ne postoje. Možemo razgovarati i eventualno zamerati neke sitnice; na primer, Marković piše Faradi, piše Miklson, Fukol-ovo klatno, malo nezgrapno o etru (19), neprecizno o izotropiji brzine svetlosti (18), o oblasti važenja specijalne teorije (35), ne vodi računa o znaku brzine (36, i još ponegde)… Ali:
Uzoran je stilista. Rečenica odaje lakoću izražavanja. Šteta što ova knjiga nije bila više dostupna generacijama studenata, pa da se seme finog izražavanja oplođava. Evo jednog ilustrativnog citata, koji pokazuje kako autor sa malo reči, i prosto, tačno iznosi suštinu:
„Mi smo ranije u sistemima K i K1 dobijali za brzinu svetlosti različite vrednosti jer smo u oba sistema upotrebljavali iste mere; danas mi i u sistemu K i u sistemu K1 dobijamo za brzinu svetlosti istu vrednost, jer upotrebljavamo različite mere.” Ili ovo:
„Princip ekvivalencije dovodi nas sasvim logički do opšteg principa relativiteta. Kao što se voz koji se kreće pravolinijski jednakom brzinom može, prema specijalnom principu relativiteta, smatrati da se nalazi u miru, isto tako se i telo koje se kreće jednako-ubrzanim kretanjem može, prema principu ekvivalencije, smatrati da se nalazi u miru u homogenom polju gravitacije.” (56)
I cela naredna strana 57 je odlično sročena, objašnjava se savijanje svetlosti pored ogromnih masa. Marković veli soba, a ne lift; upotrebljava efikasnu reč rupica. On kaže „1,7 lučnih sekunada” — čini mi se ispravnije od „sekundi”.
Što god mi o sebi mislili, danas nisu brojni profesori koji sjajno pišu na maternjem jeziku. Simi je to polazilo za rukom, pa i u tamničkoj ćeliji! Ispada, faktički smo imali prirodnjački jezički standard već posle Prvog svetskog rata, ali se tokom godina, zbog nebrige, delom urušio; majstorski lingvistički postupak je danas kanda malo zarđao, neke preporuke su se izgleda zagubile.
Ne samo to, kasnili smo sto godina sa prevodom vodećih Ajnštajnovih radova. Prvi put su na srpskom publikovani slavni, modernizatorski i revolucionarni članci — tek 2005! Oni su sada u knjizi Podvig mladog Ajnštajna koju je izdala Mikroknjiga u Beogradu. Članke su preveli i knjigu priredili B. Aničin i V. Babović. (Zahvaljujući prevodilačkoj aktivnosti dočekali smo jubilej „čudesne godine” sa još dve sjajne popularne knjige o teoriji relativnosti koje valja citirati: a) Mičio Kaku, Ajnštajnov kosmos i b) Carlos Calle, Ajnštajn za neupućene.)
6. Sada ćemo još malo „šetati” kroz knjigu. Marković je precizan kad pokušava da shvati ko će biti njegovi čitaoci; pominje da to ne mogu biti oni čije je obrazovanje ispod spreme jednog gimnazista. Veoma je kritičan prema „zdravom razumu” (ogrezao je u tradicionalnim predrasudama, veli na jednom mestu); on vidi smisao popularizacije baš u olakšavanju borbe protiv common sens pristupa; daje pamtljiv primer relativnosti pojmova kao što su levo i desno (s koje je strane Palanka na pruzi od Beograda prema Lapovu?). Za njega je matematika „nauka nad naukama”. (Fejnman se sa tim dvostruko ne bi složio!). Sa ijedom primećuje da je Kopernik bio pod anatemom sve do 1813. On je decidan: „I nauka, baš kao i društvo, razvija se dielektički.”. Zato puno prostora daje afirmaciji Mahovih ideja, koje su prethodile Ajnštajnovim rezultatima, važno mu je da napiše da je Mah preteča pojma relativno kretanje.
Misaone opite izdašno eksploatiše; to je konzistentno sa izostavljanjem težih matematičkih postupaka — svi autori-popularizatori to čine. Voz na pravolinijskim šinama, naročito; tu upečatljivu sliku Ajnštajn je izmislio i svima omilio. Dobro objašnjenje skraćenja dužine nalazimo na strani 30. U tekstu, ni na jednom mestu nije izdvojeno napisao neku od formula. Lorencove transformacije daje u fusnoti na strani 36. Na nekim mestima će napisati u samoj rečenici kratke izraze, kao što je veza energije i mase . Marković piše o Edingtonovoj ekspediciji iz sredine 1919. Pa to je svakako promptno reagovanje za našu ondašnju sredinu! On afirmiše termin i pojam „Galilejev prostor” za oblast bez gravitacije — to bi mogla da bude fina navika i za današnje autore.
Današnji pisci udžbenika iz mehanike strogo razlikuju kinematiku i dinamiku; ali to nije bilo tako ni kod velikog Njutna! Zato opravdavam logičan stav o odnosu ove dve discipline, na strani 61. Kad je Ajnštajn pisao svoj popularni prikaz, uveo je misaoni opit sa rotirajućim diskom. Primer je potom postao slavan; ni Marković ne propušta da naširoko nudi izdašne zaključke kojima obiluje ovaj primer (64/65). Rotacija je relativna, Marković to gorljivo usvaja.
Na strani 69 dobro je u naš jezik uveden termin: euklidicitet prostora; kratko i jasno, potrebno. Prvih godina treće decenije dvadesetog veka zna se samo za dva utemeljena primera koji osnažuju formule opšte teorije relativiteta: skretanje svetlosnih zraka u jakim gravitacionim poljima i anomalna precesija Merkurovog perihela. Govori se i o gravitacionom „crvenom pomaku” (zavisnosti učestanosti elektromagnetskog talasa od gravitacije), ali još nema pouzdanih merenja. Sima ne propušta da iskaže veru u tačnost ove posledice teorije, naglašavajući da posledice učenja nisu nezavisni, sporadični fakti! Ta će se eksperimentalna činjenica pojaviti u budućnosti, rezolutan je i poletan dr Marković.
Na kraju knjige dotiče se autor i pitanja Ajnštajnove kosmogonije. U prilici je da pomene ideju konačnog ali bezgraničnog svemira. Ilustruje kako mu je ona kao matematičaru bliska (pominje Rimana i sferne prostore). Čitalac će primetiti da se ne pominju nestatička razmatranja vasione, nema reči o Aleksandru Fridmanu; pa naravno, u isto to vreme je ruski matematičar i astrofizičar tek završavao svoje spise na temu nestacionarnog rešenja jednačina gravitacionog polja, a bejaše ostalo još nekoliko godina do eksperimentalne potvrde Fridmanovog predviđanja (Hablovo otkriće razmicanja galaktika 1929).
Uočljivo je da dr Marković ne komentariše misaoni eksperiment koji je Ajnštajn obelodanio od samog početka, a vezan je za dilataciju vremena. O njemu se raspravljalo još na istorijskoj Prvoj Solvejevoj konferenciji u Briselu 1911. Na taj misaoni eksperiment, u radnoj verziji „paradoks blizanaca”, ukazao je tada Pol Lanžven. Ta toliko upečatljiva priča živa je do današnjeg dana i pominju je svi udžbenici relativiteta.
7. Sasvim nedavno, plasirana je iz CERNa informacija da su detektovani snopovi antineutrina koji su se kretali brzinom većom od brzine svetlosti in vacuo (tako je često pisao Ajnštajn). Vest je kao senzacija prostrujala svetom. Javnost kod nas je učestalo obaveštavana, možda sa dozom likovanja, da je oborena teorija relativnosti. Veličano je neko tobožnje Teslino proročanstvo od pre osamdeset godina. Naravno, to su bilje neozbiljnosti. Siguran sam da bi Sima Marković, kad bi bio među nama, bez trunke dvoumljenja odbacio podmetačinu i demantovao naučnu verodostojnost kako vesti o nadsvetlosnoj brzini realne čestice, tako i Teslinog stava.
Već smo rekli, kad je pripremano poslednje izdanje Raselove knjige, neke glave su dopunjene, neke prerađene; naročito, prelazak na opštu teoriju i vezu opšte teorije i kosmogonije zahtevao je izvesno osavremenjivanje i dopunu. Tako isto, ako dođe do pojave Markovićeve knjige, drugi put posle 90 godina, za šta se zalažemo, biće potrebno (ništa neuobičajeno dakle) da se izvrše izvesne intervencije u tekstu. Još malo da govorimo o tome:
Sklon filozofskom zgušnjavanju, Marković na više mesta naglašava da se teorija proverava proveravanjem njenih posledica. On svakako zna da su osnovne posledice specijalne teorije u okviru ove trijade: t1) pokretni satovi rade sporije, t2) pokretni štapovi su kraći, t3) masa raste u pokretnom sistemu referencije. A posledice opšte relativnosti su u okviru druge trijade: t4) gravitacija usporava vreme — ono teče sporije na Terazijama nego na vrhu Beograđanke, t5) Doplerov efekat utiče na brzinu em signala u gravitacionom polju, t6) svet (prostor-vreme) je zakrivljen. Ali nije mogao konkretno znati šta će razvoj nauke doneti, na primer ovo:
Povećanje životnog veka miona; ako brzo letite oko Zemlje na istok, to vas podmlađuje; podmlađuje vas i silazak u podrum; radarski eho sa planeta kasni; Marsov Viking lender šalje signale koji kasne u skladu sa predviđanjem teorije, sa zadivljujućom preciznošću; GPS prijemnik u autu daje podatke koji moraju biti korigovani na efekte opšte relativnosti.
Marković je završio svoju knjigu rečima: „I tom harmoničnom slikom sveta (misli na ideju konačnog, ali bezgraničnog sveta — VB), čija se veličina i lepota bez Matematike (sa velikim M — VB) jedva može naslutiti, Ajnštajn je dovršio veličanstvenu zgradu Opšte Teorije Relativiteta.” Previše raspevano; nikada ne možemo tvrditi, ni danas, da će svi naredni testovi teorije biti jednako uspešni, kao gore pobrojani. Otkrića i ideje se bez zastoja kreću napred:
8. U vreme kad je dr Marković objavio knjigu, sam Ajnštajn je primetio da njegove jednačine nagoveštavaju nestacionaran kosmos. To ga je potreslo i pokolebalo, jer niko nikad ne beše video da se kosmos skuplja ili širi. Odlučio se da uvede korekcioni faktor (uprkos odbojnosti prema ad hoc hipotezama); nazvao ga je kosmološka konstanta. Taj član je u njegovim jednačinama izdejstvovao stacionarnost kosmosa. Hablovo otkriće ekspanzije kosmosa (1929) protivrečilo je ovom postupku. Ajnštajn je onda odustao od „štimovanja” postojećih jednačina; odvažno je svoju kosmološku konstantu proglasio svojom „najvećom zabludom”.
Uzbudljivo je ono što se desilo nedavno. Kosmološka konstanta stvara odbojnu gravitacionu silu. Astronomi su otkrili da je intergalaktički prostor pun tamne energije. Njeno delovanje je u istom smeru: izaziva u jednačinama antigravitacionu posledicu. Godine 1998. otkrili su astrofizičari da se kosmos ubrzano širi, već pet milijardi godina. To je novost u odnosu na model Aleksandra Fridmana. Postoji nešto što gura galaksije u smeru udaljavanja. U novom opažajnom svetlu — kosmološka konstanta funkcioniše; ona je svojstvo praznog prostora. Zasad ne znamo suštinu tamne energije, ona je nama samo termin i uzrok ubrzanog širenja kosmosa. Tamna energija je novo ime za Ajnštajnovu kosmološku konstantu! Kum je bio Majkl Tarner sa univerziteta u Čikagu. I evo jednog zanimljivog raspleta: Nobelovu nagradu za fiziku za 2011 godinu dobili su Saul Perlmutter, Brian Schmidt i Adam Riess “for the discovery of the accelerating expansion of the Universe through observations of distant supernovae”.
Ne znamo kako bi ovaj obrt podneo Ajnštajn, da je živ. Razvoj nauke se poigrava i sa genijem. Verujem da bi se Sima Marković, s ovim u vezi, pozvao na filozofsku trijadu: teza, antiteza i sinteza! Očito, na potezu je kvantna fizika — da ponudi znanja o tamnoj energiji, energiji vakuuma koja je izgleda dominantna komponenta među faktorima koji regulišu interakcije kroz kosmos.
9. Marković je bio profesionalni matematičar; blizak mu je bio i filozofski diskurs; vidimo da je i zavidan logičar, razumevao je on fizičke ideje. Nije čudno da se prihvatio posla prikazivanja teorije relativiteta.
Zanimljivo je zapažanje da se u isto vreme i jedan drugi mislilac, filozof, matematičar i logičar u Britaniji pozabavio istim poslom — o Bertrandu Raselu je reč. Otkrio sam da je Rasel ključ razumevanja lika i dela Sime Markovića. Ne upoređujući domete, primećujemo važne paralele: Sima Marković je matematičar, ima ozbiljno filozofsko obrazovanje, ima fino razumevanje fizike i prirodnih nauka, relativista je, zavidan je stilista, ima veliku snagu izlaganja, levičar je i ateista, strastven u političkom i društvenom angažmanu… Pa kako da takva svestrana ličnost ne prihvati paradigmatične raselovske osobine za uzor?
Davno, kao maturant, čitao sam Raselovu knjigu na srpskom. Posle 40 godina, pročitao sam je u originalu. A kao mladić nisam ni znao da postoji Simina knjiga.
Kod nas, jasna diferencijacija na teorijske i eksperimentalne fizičare pojavila se tek posle Drugog rata. Dr Marković je imao šansu da izraste u matematičkog fizičara, ali je njegov život krenuo drugim pravcem. Početkom dvadesetih dr Marković je dosta vremena posvećivao društvenoj aktivnosti i teorijskom i organizacionom partijskom radu; bio je frekventno uznemiravan od policije; zatvora je dopadao. U toj nervozi i dekoncentraciji, u tom strahu napokon, pravo je čudo da je smogao snage da napiše ovu knjigu.
10. U zaključku ponovimo i naglasimo da je Sima Marković 1924. napisao o teoriji relativiteta jedan potreban i pravovremen tekst, finim srpskim jezikom. Ponudio je nenametljivo i jezički standard u prirodnim naukama. Bez preterivanja insistiram da je dr Sima Marković rodonačelnik naše naučno-popularizatorske aktivnosti u fizici; on se ovom knjigom javio na talasu modernog evropskog trenda u ovoj oblasti i nagovestio za našu nauku, prosvetu i školstvo, visoke domete. Danas vidimo da su se ta očekivanja, zbog raznih uzroka, samo delimično ispunila.
Knjiga je trajno obogatila našu kulturu i afirmisala rad i dar jednog talentovanog Šumadinca. On ima autentičan poriv prosvetitelja i modernizatora. Zbog toga:
Bilo bi opravdano i korisno da se poduhvatimo časnog posla — štampanje novog izdanja knjige Teorija relativiteta: popularno-naučna skica. Bio bi to mali trošak za veliku brigu o kulturi. Dosta je vremena pred nama da se tim izdanjem, kojim se kako vidimo bogati srpska tradicija, obeleži okrugla godišnjica (2014. godine) štampanja knjige Sime Markovića u Beogradu, kod Gece Kona. Igra sudbine je htela da je autor knjige stradao od staljinističke torture, a izdavač knjige od fašističke bestijalnosti; naše je da trajno spasimo proizvod stvaralaštva obojice.
Literatura
1. Sima M. Marković, Teorija relativiteta: popularno-naučna skica, izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1924.
2. Sima Marković, Ajnštajnova teorija relativiteta, izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1929. Tekst preštampan iz Srpskog književnog glasnika.
3. Albert Einstein, Relativity: The special and General Theory, Methuen & Co Ltd, New York 1920.
4. Bertrand Russell, ABC of Relativity, George Allen & Unwin Ltd, London 1925.
5. Božidar Aničin i Vukota Babović, Podvig mladog Ajnštajna, Mikroknjiga, Beograd 2005.
6. Mičio Kaku, Ajnštajnov kosmos, Heliks, Smederevo 2005.
7. Carlos I. Calle, Ajnštajn za neupućene, Mikroknjiga, Beograd 2006.
8. Justin Popović, Svetosavlje kao filosofija života, fototipsko izdanje, Valjevo 1993.